Politika šizofrenije, licemerja i titoizma

U Srbiji se loše živi. To je to. Istina oko koje nema zaobilaznog puta. Kao i svugde gde se loše živi, bila to država, zajednica ili porodica, neko snosi odgovornost za neuspeh i propast. U Srbiji je, međutim, ta odgovornost kolektivna i ničije ruke nisu sasvim čiste. Naravno da ne mislim na ama baš svakog pojedinca, ali se ova konstatacija definitvno odnosi na svaku političku misao koja je trenutno aktuelna u Srbiji. Srpska politička misao je šizofrena i licemerna. A evo i zašto:

Prva i osnovna stvar koja Srbe čini šizofrenim i licemernim političkim misliocima je mit o kosovkom boju. Kažem mit, jer veliki deo Srba svoje poznavanje ovog dela srpske istorije temelji na epskoj poeziji i mitu, a ne na istorijskim činjenicama. Kosovska bitka je simbol srpskog otpora, ali je isto tako i fantazmagorična tekovina vekovnih usmenih predanja i junačkih legendi. Poverovati da je u kosovskom boju izgubljeno srpsko carstvo je jednako verovanju da je Šarac pio rujno vino, a Marko Kraljević orao drumove. Naime, u trenutku kada se odigravala bitka na Kosovu, srpsko carstvo se već bilo raspalo. Mitomani se hvataju  za ovo parče istorije kao davljenik za slamku; Kosovo im je u srcu, Kosovo je simbol Srpstva, ali niko ne postavlja pitanje zašto su Srbi napustili ovu "svetu" zemlju pa je brane sa distance kukanjem i žalopojkama? Zašto su Srbi, a naročito prekodrinski Srbi, koji su do pred sam kraj Drugog svetskog rata činili osamdeset posto svih partizanskih jedinica, preko svojih predstavnika u KPJ, doneli odluku o zabrani povratka kolonista na Kosovo, i time zauvek poremetili odnos u strukturi kosovskog stanovništva? Zašto su Srbi devedesetih prepustili odbranu svoje "svetinje" komunističkom satrapu Slobodanu Miloševiću i njegovoj policiji? Miloševićeva borba za Kosovo tih devedesetih je imala za isključivi cilj očuvanje teritorijalnog integriteta države koja se već polu raspala, one socijalističke Jugoslavije kojom je Milošević toliko želeo da vlada a u koju su Srbi iskreno verovali. Pozivanje na mit i legendu je došlo tek kasnije; a sada smo svi zarobljeni u vorteksu između istine i mita; prošlosti i budućnosti; racionalnog i iracionalnog; između razuma i ludila. Niko se ne usuđuje da prekine to sumanuto, i po Srbiju pogubno, vrzino kolo koje se manifestuje u grčrvitim pokušajima da se zadrži nešto što je već uveliko izgubljeno. Šta mislite, da je pred kraj devedesetih izbeglicama iz Krajine i Bosne neko ponudio da nasele Kosovo i na taj način nivelišu odnos populacije Srba i Albanaca, koliko njih bi bilo spremno na tu žrtvu za ovu svoju svetinju koja im leži na srcu? To je, dragi moji, licemerje najgore vrste.

Dakle, kad smo već kod svetle srpske istorije, najsvetliji trenutak u srpskoj istoriji je veliki rat - Prvi svetki rat u kome su Srbi pokazali, pred celim svetom, hrabrost; volju, žrtvu i čast koji nisu ostali neprimećeni. Srbija je kao jedna od pobednica, uvažena od strane svih važnih političkih faktora i velikih svetskih sila, bila nagrađena terirorijama pa su joj pripojene zemlje na kojima žive Srbi; Vojvodina (da bi se oslabila Mađarska), Bosna (kako bi se oslabila Austrija), Hrvatska (jer su se ondašnji Srbi borili na strani saveznika).  Kada se tome pridoda Kosovo, koje su Srbi zauzeli tokom Balkanskih ratova, a do tada im ta teritorija nije pripadala, srpski san da svi Srbi žive u jednoj državi je napokon postao java. Ujedinjenje Srba pod jednom zastavom nije Titova tekovina, već nagrada za hrabrost, junaštvo i vladarsku mudrost koju su pokazali srpski kraljevi čije naslednike, tačnije Prestolonaslednika Aleksandra, pljuje i vređa ko stigne. Kakvo je to tek licemerje i kakva je to šizofrenija!  Pozivati se na davnu istoriju, a s prezrenjem i gađenjem govoriti o naslednicima kraljeva koji su Srbiju doveli na vrhunac slave i blistavog uspeha u ne tako dalekoj istoriji - to je vrhunsko licemerje. O čemu se tu radi? Opet, draga braćo, onih 45 godina komunizma i Tita koji su nam nategle moždane vijuge do granice pucanja. Velika većina Srba o Karađorđevićima misli sve najgore jer ne mogu da izbrišu iz sećanja ono što im je tako temeljno usađeno u mozgove tokom godina socijalističkog školovanja. Niko ne traži da se proglasi monarhija i da se Aleksandru Karađorđeviću utrapi žezlo u ruke, ali ako je već tim najvećim patriotama i hrišćanima među Srbima stalo do srpske istorije i časti, onda bar da ga ne izvrgavaju ruglu. Vreme je da se zaboravi na socijalističku propagandu i komunističku verziju događaja iz Drugog svetskog rata koja je za cilj imala da do maksimuma dezavuiše i unizi svoje najveće protivnike - srpsku kraljevsku porodicu.

Zatim je tu i vera. Zabrađene žene i skrušeni domaćini pune crkve poslednjih dvadesetak godina. Slave se Slave, lome se kolači, ikone krase svaki istočni zid u vaskolikom srpskom carstvu, pardon, republici; kao što je nekada na svim zidovima visio Tito. Svi su ga obožavali kao najvećeg sina našeg naroda. Ne zna se tačno koji je to "naš" narod, s obzirom da je Tito bio pola Hrvat a pola Slovenac, ali eto... Tog nekog naroda, južnoslovenskog. A danas su svi vernici. Ne smeš prosto nikome da kažeš da nisi, jer to bi bilo kao da kažeš da jedeš dečije nožice za doručak. Srbi su ekstremno i manijakalno voleli Tita a sada ekstremno i manijakalno vole Svetog Savu. Mi, u stvari, nismo Pravoslavci već smo Svetosavci, jer mi moramo da imamo nekog svog da ga obožavamo - Svetog Savu više od Hrista a Tita (najvećeg sina našeg naroda) više od majke. Naši mozgovi su, izgleda, tako ustrojeni da nam je neophodno da nas kljukaju ideologijom ma koje vrste, mi se samo prešaltujemo u hodu i nastavimo da obožavamo novog idola kao da se ništa nije dogodilo. Šizofrenija i licemerje, je l' te?

Tim najvećim, srpskim, nazovi patriotama je podjednako važno da imaju i koga da mrze jer slabo trpe sivu zonu. Stvari moraju da budu crne i bele, dobre i loše, lepe i ružne. To je zato što oni, kao deo nebeskog naroda, imaju samo jedan ugao gledanja (jer sa neba može da se gleda samo na dole). Znači, ako nisi sa mnom u nebeskoj Srbiji, onda si dole u mulju ostatka sveta. Šizofrenost je to, i licemerje, da iz ovog blata nad blatima, posmatraš svet kao nešto prljavo i ružno, nešto što treba okaditi kako bi čista, nebeska stopa tu mogla da zgazi, a da ne vidiš da si zaglibio do guše.

Mi loše stojimo sa konceptom krivice i odgovornosti; svako drugi je kriv za ovo što nas je zadesilo, samo mi nismo. Nije ni čudo što je tako jer je jedan od osnovnih simptoma šizofrenije verovanje u zavere i sopstvene talente i moći kojih u stvari nema. Dok je licemerje po definiciji zastupanje stavova i vrednosti u koje onaj koji ih zastupa ne veruje.

Šizofrenija, licemerje i Tito.

Ivana Gajić