Negde se udarati (ne)mora

Priča vezana za početke srpske parlamentarne demokratije, govorimo o osamdesetim godinama pretprošlog veka, neodoljivo podseća na sliku “demokratske” Srbije na početku 21. veka. Naime, predizborne kampanje su se u ono vreme kralja Milana vodile kočevima. Premlaćivanje političkih protivnika i bacanje u jendeke je bilo tradicija bez koje se nije mogla zamisliti predizborna trka.

O kupovini glasova u Kraljevini Jugoslaviji, “ćoravim kutijama” za vreme Tita i krađi glasova vo vremja Slobe i da ne govorimo. No, postojalo je nešto što je moglo da preživi sve promene režima - autonomija beogradskog Univerziteta. Ona je više puta grubo narušavana, još od vremena kad su, 1936.godine, desničari ubili studenta Žarka Marinovića. Videli smo i Titovu otvorenost za studentska pitanja kod Podvožnjaka na Novom Beogradu 1968. godine, kao i Miloševićeve batinaše za vreme studentskih protesta 1996. godine. Podsećam, plaćene zveri su tada pokušale da provale u zgradu Filozofskog fakulteta i nije im uspelo. Nebitno, kažu klinci danas. Nebitno.

Autonomija i teritorijalna nepovredivost Univerziteta su sačuvani. I, onda je došao i 5. oktobar i sve se vratilo u normalu. A onda je mrmot spakovao čokoladu.

Ideološki sveti rat

I, došao je 9. oktobar 2014. godine. Maskirani napadači s fantomkama i fašističkim obeležjima upadaju na Filozofski fakultet. Prebijaju redara, pljačkaju studente. Njihova sorta je, da skrenem pažju i na to, ćutala ove godine dok su se pripadnici LGBT populacije šetali ulicama. Njihova sorta je, napominjem i ovo, bila zabrinjavajuće mirna, jer im je dat signal s najvišeg vrha, iz bezbedonosnih struktura, tajnih i javnih, da budu tihi kao da su u crkvi. I bi tako. Premijer je oprostio LGBT populaciji što imaju svoja opredeljenja i zahvalio huliganima što nisu sravnili Beograd sa crnom zemljom. Ni Rim nije spaljen za jedan dan. Germanskom vojskovođi Alarihu je trebalo čak tri dana da ga pohara. Ko zna, možda će se žrtve s prethodnih Prajdova jednog dana, kao Jakovljevič u “Balkanskom špijunu”, izviniti nekom maskiranom Đuri što ih je tukao. Nebitno.

Ono što je vredno spomena je da su maskirani, na nesreću za hiljade željne nasilja, samo nekoliko njih, dobili novi zadatak – suzbijanje još jednog miroljubivnog pokreta koji ne može da pruži ozbiljan otpor. Ovaj put su na red došli studenti. Sam Filozofski fakultet je zanimljiv za tajne krugove moći iz nekoliko razloga: sve studentske bune i štrajkovi su kretali odatle, brojni studentski lideri su se, samim tim, profilisali na ovom fakultetu koji je, zbog akademaca koji izučavaju društvene nauke, predstavljao kolevku kritičke misli. S druge strane, naročito na katedrama za istoriju i filozofiju, uvek je postojala snažna desničarska struja koja je stajala iza predavanja udruženja kao što je “Sveti Justin Filozof” i naučnih radnika koji su negirali masovne grobnice, streljanja  i genocid počinjen od strane srpskih snaga u Bosni, Hrvatskoj  kao i na Kosovu.

Siva zona i sive eminencije

Njihov glavni ideološki i akcioni protivnik su studentske organizacije čiji su članovi levičarske provenijencije, koja se kreće od socijaldemokratske do anarhističke. Filozofski faskultet mora da ostane desničarsko leglo, prigušene slobodne misli, zatucanosti,  poslušništva i nazadnog  duha. S predavanjima o bezgrešnom narodu najstarijem. Samim tim, zastrašivanjem, prebijanjem i odsustvo bilo kakvih skrupula, desničari jasno daju do znanja da su svemoćni, a takvi su jer iza njih stoji apsolutna vlast, koja, tako su nas učili, kvari apsolutno. Mada, šta će nam sad ta priča? Bitno je da diplomiramo i emigriramo. Nebitno.

 Ako vam ovo deluje kao teorija zavere objasnite mi kako je neko ko je sprečio da dođe do bilo kakvih incidenata za vreme Parade ponosa (minus sukob Premijerovog brata s žandarmerijom) nije mogao to isto da uradi kad su zamaskirani zeloti provalili na fakultet? Odgovor je jednostavan – nije hteo i, štaviše, verovatno je dao zeleno svetlo da se to uradi.

Desničarskog nasilja na Filozofskom nije bilo samo za Miloševićevog zemana. Seća li se neko sukoba studenata – demonstranata s nekim tobožnjim studentima, militantnim nacionalistima koji su, s profesorom s katedre za istoriju na čelu (wtf?!), fizički probili blokadu ispred kabineta? Beše to 2011. godine, nojabrija meseca. I, što slučilas? Niko nije odgovarao i baruština se, nakon par medijskih talasića, smirila. Danas je Filozofski ponovo pod opsadom ali medijskih talasiča više nema.

Likovi iz neslavne prošlosti, koja nikako da prođe, ponovo udaraju. U zemlji u kojoj je manje slobodnih medija nego za vreme devedesetih. U zemlji u kojoj su ukinuli emisiju Utisak nedelje kojoj niko nije dohakao maltene četvrt veka. U zemlji u kojoj i posle deset godina nije raspisana poternica za ubicama dvojice gardista (Slučaj Topčider).  U zemlji u kojoj ne možete nikome da skrešete istinu u brk, ali je sve skresano – od plate do životnog veka, a još samo obećanja rastu. U zemlji u kojoj danima ne možemo da živimo od aviona koji probijaju vazdušni zid, jer, pobogu, naša avijacija mora, kao i cela armada (ono što je od nje preostalo) da paradira (opet taj kleti glagol) pred tiraninom iz Kremlja. Nadamo se samo da nam nijedan od poslovično neispravnih jeroplana neće pasti na glave u zemlji u kojoj možete uraditi bilo koju opačinu, pod uslovom da ne prebijete nekoga sa zvučnim prezimenom. U zemlji u  kojoj se suzbija svaki, pa i najmanji oblik otpora, ili potencijalnog otpora režimu. U zemlji u kojoj sve kuso i repato mora da bude u stavu mirno kad dolazi strani uglednik što će reći – bez socijalnih i političkih nemira. I bez studentskih blokada. A ako se pobunite u nezgodno vreme – zna se šta sledi. Bitno, jako bitno.

Aleksandar Novaković