Opančar „agencija“: Džiberaj

Da li vam se svidela Evrovizija? Da, naročito onaj deo kad Kinez izlazi iz aviona, kaže jedan građanin na fejsbuku.

Ko je pobedio u finalu Zadruge? Ne znam, glasovi se još uvek prebrojavaju, glasalo je 3,5 miliona građana – telefonom, dakle plaćeno, ko kaže da smo mi siromašna zemlja? Možda i jesmo, ali prioriteti moraju da se znaju!

-Ovo je praznik demokatije! - uskliktala(o) je ona(j) kojoj je ONAJ dao da vodi ovu zemlju – punih sedam godina kao predsednik Vlade, a evo sada i kao predsednik Skupštine – a dokle će – ne  znamo! Od tri grane vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske, još se nije oprobala samo u ovoj poslednjoj. O, da i u onoj ptredsedničkoj, mada sumnjam da će joj ONAJ to dozvoliti. Ono sufdsko – možda, ovo predsedničko – ne verujem, zauzeto je na neodređeno vreme.

No, da se vratim na obznanjeni praznik demokratije koji je najavila Ana Brnabič, tada u funkciji predsednika Vlade i predsednika Skupštine, na pregovorima o izbornim uslovima za predstojeće izbore, a sve to povodom primedbi Odira na nepravilnosti tokom prethodnih izbora i Rezolucije Saveta Evrope, s tim u vezi – lepo!

Ima ona basna, kad je lisica odlučila da uspostavi prijateljstvo sa rodom, pa je u tu čast pozvala u goste i servirala joj supu u plitkom tanjiru. Tako i ovde, kad je reč o narečenom prazniku demokratije. Pokret „Kreni, promeni“ odlučio da iskoristi blagodeti demokratije i izađe na izbore, ali danima ne može da obezbede minimalni broj potpisa građana koji ga podržavaju, jer ti potpisi treba i da se overe do određenog roka, ali – notari, zauzeti, zakazuju termine po isteku tog roka, a opštine – stani tamo u red, koji red, onaj za overu izvoda iz matične knjige rođenih, umrlih i druge overe, pa kad dođeš na red. Video Savo Manojlović, lider tog pokreta, da je vrag odneo šalu, pa odlučio da poseti predsednika opštine Novi Beograd – najbrojnije opštine u zemlji, i interveniše.

Izvolite, rekla mu je sekretarica. Ja sam ... došao sam ... – Ne može, kaže ljubazno sekretarica, Predsednik je zauzet – razmišlja o sreći koja  ga je zadesila da postane predsednik, najbrojnije opštineu zemlji, pa ne može da vas primi. Najavite se, kako ono rekoste da se zovete, pa ćemo vas obavestiti o terminu, mada sumnjam da bi predsednik mogao da vas primi pre 2. juna.

Sava to ne može da prihvati – šta će reći oni njegovi z pokreta – hoćeš nešto da menjaš, a ti ne možeš ni da kreneš, i odlučio da se zabarikadira kod sekretarice, valjda predsednik nije od onih koji ne idu u toalet, pa će  lično da mu objasni o čemu je reč  Ali, ni sekretarica nije kuče od juće – poziva obezbeđenje iz obližnje policijske stanice. Policajac, jedan od dežurnih koji nisu otišli na obezbeđenje predsednika Sija, postupa po naređenju sekretarice – Odstupi. Ohrabrio se i predsednik, prekinuli ga u razmišljanju, došao da vidi o čemu se tu radi, uplašio se veće bruke – šta će na to treći oni iz Odira, i dao Savi overače za potpise građana koji hoće da iskoriste svoje ustavno pravo glasa.

Red je da čujete i kako se zove taj „mali Šapić“, koji je na tom mestu nasledio onog velikog Šapića, koji je otišao na novu dužnost – da tamo pravi velike gluposti. Zove se Bojan Bovan, diplomirani je pravnik, naravno iz Srpske naptredne stranke (SNS) i došao nam je iz Kosovske Mitrovice – da ovde uči redu građane najbrojnije opštine u zemlji. Nisu svi rodoljubi koji nam dolaze sa Kosova i Metohije isti. Ima onih koje je muka naterala da ovde dođu, a ima i onih koji su iz „Srpske liste“ – koja je najobičnija podružnica SNS-a na Kosovu. Bojan Bovan je od ove  druge fele, a kad bismo tvrdili da su samo oni rodoljubi, bilo bi to isto kao kad bismo tvrdili da smo svi mi SNS.

Šta znači to da smo sve na Kosovu završili ako nam dozvole formiranje Zajednice srpskih opština, kao jedini preostali uslov za priznavanje svega onoga što je dogovoreno Ohridskim sporazumom. Daće nam oni i to, ali ne ZSO sa izvršnim ovlašćenjima – jer to bi bilo „protivno kosovskom ustavu“, već sa ovlašćenjima koje imaju i sve druge nacionalne manjine u civilizovanim zemljama, mi ćemo to proslaviti kao pobedu i – šta onda? Jesmo li se time odreklii i ostatka Kosova.

Savremena istorija poznaje i bolja rešenja – Kosovo je okupirano i to je bolna istina. Mi ne moramo da formalizujemo tu okupaciju ni u kom obliku. I Kipar – njegov severni deo, davno, krajem pedesetih godina prošlog veka je okupirala Turska. Ni Kipar, ni Grčka nikada tu okupaciju nisu priznali. Posle Drugog svetskog rata Čang Kaj Šek je uz pomoć zapadnih pobednika okupirao Formozu, deo Kine, danas poznat pod nazivom Tajvan. Zapadu je taj deo sveta bio potreban da tamo instalira svoju vlast – taman kao što mu je i danas potreban deo Kosova zbog izgrađene baze Bondstil, koja zaprema pola Kosova. Ni Kina do danas nije priznala Tajvan, pa ne moramo ni mi današnje Kosovo. 

Da se vratim na skupljanje potpisa. Kako se to radi – na istoj opštini, kad je u pitanju skupljanje potpisa za Srpsku naprednu stranku, svedoči ovaj autor, lično. U bloku 23, na Novom Beogradu, postavljen poduži red tezgi sa sve opštinskim overivačima – oni tamo u opštini koji čekaju za razne overe neka čekaju, projekat osvajanja vlasti, a time i države je na delu i potrebnim priborom – spiskovi, olovke (sa likom onog glavnog) i džakovima poklona. Stranački aktivisti okružuju ambijent  i ljubazno presreću građane koji su pošli u obližnju samoposlugu, poštu, apoteku ... Tu je i prsten obezbeđenja spremnih da intervenišu ukoliko nekom od građana kojima je pun ....., ovih manifestacija pa ih potera u p.l.m. Na terasi obližnje pivnice sedi neko po svemu jako važan – reklo bi se rukovodilac projekta koji povremeno poziva nekog od operativaca i daje mu potrebna uputstva.

U apoteku ulazi jedna starija gospođa, da ne kažem baba – jedna od onih koja ne zna ni dal' je pošla ni dal’ je došla. Upita je neko – šta se to tamo radi? Glasamo, reče ponosno baba. Za koga, upita onaj isti – Za našeg predsednika!

Rezultate ovakvih projekata vidimo sutradan – kolone ponosnih nosača kutija Srpske napredne stranke, sa potpisima građana i deset puta većih od potpisanog broja. Ostali, ko ih ....   

Zar mora tako? Čak i ono sa dočekom uvaženog gosta – kineskog predsednika Si Đipinga Srbiji. Nije li malo preterano sa dočekom i ukazanim počastima. U svemu, pa i u tome treba imati mere – pretpostavljam da tako misli i sam gost, jer da nije dovoljno inteligentan, ne bi mogao ni da bude predsednik jedne od najmoćnijih zemalja sveta. Verovatno se i sam pita – dolazim li ja to u Srbiju ili u Severnu Koreju...

Čujem da će Vučić, lično da mu za večerom služi vina! Kako, ako Vučić ne pije, zar nisu mogli da mu nađu nekoga ko se u to bolje razume. Dačića, na primer. On bi uz to mogao i da mu zapeva. Poznato je da demonstrator mora i da proba ono što nudi. Šta ako Vučić zakoluta očima – čovek nije navikao na piće, a takve brzo uhvati, pa kineski predsednik to pogrešno protumači. Eto ti incidenta iz najboljih  namera.

Ovaj autor dugo pamti, pa tako i Tita. Nagledali smo se poseta  najviših stranih državnika. Svima njima su ukazivane dužne počasti, ali nikad to nije prelazilo u snishodljivost. Dostojanstvo uvek mora da bude zadržano. Postojale su profesionalne službe protokola koje su vodile računa o svim detaljima. Navikli smo se da u ovoj zemlji sve radi čovek koji u životu nikada ništa nije radio, ali zar mora da radi baš i ovo.

Na kraju sa tim istim gostom treba sutra da sedneš i pregovaraš. Nije ti on došao na slavu, već na razgovore – važne, koji se tiču države Kažu da vodi sa sobom četiri stotine poslovnih ljudi – da li ste i tom delu posete poklonili pažnje koliko i počastima, ili će opet – Vučić sam o tome sa njima razgovarati.

Naravno da su strane investicije, pa svakako i kineske neophodne, ali mora se voditi računa i o drugoj strani medalje. Sve se to radi mahom na kredit. Prema nekim podacima koji su ovih dana objavljeni, dug prema Kini je već skoro dostigao cifru od devet milijardi evra, a upozoravaju da bi u bližoj budućnosti taj dug mogao biti i dupliran Šta ako sutra ne budemo imali trojac stručnjaka Vučić – Mali – Brnabić, pa na njihovo mesto dođu neki manje sposobni. Ko će to da vraća. U pravu postoji institut bankrot – kako prema svima, tako i prema državi. I šta će onda Kina sa nama, kao većinski vlasnik? 

Savremena istorija poznaje i takve situacije. Nekada moćna Velika Britanija je pre nešto više od 100 godina  kupila od tada slabe Kine, Hog Kong na 99 godina i tamo instalirala svoju vlast sa svim zapadnim obeležjima. Tih 99 godina je prošlo i među žiteljima Hong Honga je zavladala panika – dolazi Kina! Svi su hteli da se dosele u Veliku Britaniju. Živeo sam tada tamo, strah je obuzeo i njih, toliki novi živalj će promeniti strukturu i identitet Velike Britanije. Ostali su tamo, došla je Kina, navikli su se jedni na druge i više o tome niko ne govori.

Šta će da bude ako Srbija bankrotira? Nije to u savremenom svetu nešto nemoguće. I Grčka je ne tako davno bila pred bankrotom – nije mogla da upravlja naraslim dugovima i kamatnim obavezama. Angela Merkel je bila na čelu zapadne misije za spasavanje Grčke. Ko će nas da spašava?. A i zašto Kina kao poverilac ne bi rado pristala da ima svoju logističku bazu u Evropi. E sad, da li bismo i mi pod tim okolnostima izrasli u Hong Kong, sumnjam.

Gledajte Zadrugu. Možda u sledećim epizodama postoji i za to rešenje.

  U mom selu ima jedan opančar.      

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić