Opančar „agencija“: Politika

Po jednoj od mnogobrojnih definicija politiika je skup osnovnih principa i pripadajućih smernica kojima se usmeravaju i limitiraju aktivnosti u cilju ostvarenja dugoročnih ciljeva.

Ova definicija  je bliska i temi ovog teksta, a posebno stavu koji ovaj autor uporno zastupa u ovom predizbornom vremenu, pred izbore koji bi – čini se, više nego oni poslednji, mogli da znače prekretnicu  u izvođenju ove zemlje iz beznađa u koje smo zapali. To je zapravo apel za ujedinjenje opozicije radi ostvarenja osnovnog cilja – promene vlasti, a potom uspstavljanje demokratskih pravila i stvaranje atmosfere u kojoj će svaka od tih mnogobrojnih opozicionih stranaka i pokreta moći do mile volje da iskazuje svoje programske raznikolisti i da se bori za njihovu implementaciju. 

 I veći deo opozicije – one koja se izdaje za proevropsku, je tako i postupio, sem dve stranke koje vode politički veterani – Boris Tadić, sa svojim Socijaldemokratskom strankom i Vuk Jeremić sa onim što je ostalo od Narodne stranke, donedavno jedne od dve najveće opozicione stranke. Ovaj autor nije upućen u detalje, a i ne želi da se upušta u razloge njihovih odluka, ali konstatuje da su takve odluke suprotne cilju, za koji se svi lideri opozicije navodno zalažu – promeni vlasti. Irelevantno je – sem za njihove lične ambicije i satisfakcije, čak i to da li će ove stranke preći izborni cennzus, jer u svakom slučaju doći će do rasipanja opozicionih glasova, a i do apstinencije od glasanja dobrog dela opozicionih glasača razočaranih takvom politikom.

Biće da je tu u pitanju sujeta ovih bivših političkih veeličina – Borisa Tadića, bivšeg Predsednika Srbije, Vuka Jeremića, bivšeg predsednika Generalne skupštime Ujedinjenih  nacija, koji nikako ne mogu da izađu iz lične imresije o svojoj političkoj veličini, zaboravljajući pritom da im je to onogućila država Srbija, te da nije u redu da joj sada svojim nepromišljenim postupcima nanose političku štetu. 

U suštini, radi se o ličnim animozitetima opozicionih lidera – Tadića protiv Đilasa, od nedavno i protiv Miroslava Aleksića. Jeremića protiv Đilasa ... i ko zna ko protiv koga još. Nesporazumi Tadića i Jeremića protiv Đilasa potiču još iz Demokratske stranke (DS), ciji su sva trojica članovi bili. I Tadić i Jeremić su, vrativši se sa pomenutih visokih funkcija, smatrali da im po difoltu ponovo pripadaju pozicije koje su ptrethodno imali u stranci – Tadić predsednik stranlke, Vuk Jeremić njegova desna ruka na funkciji ministra inostranih poslova, i nisu mogli da prihvate Đilasa koji je u međuvremeniu izgradio svoju poziciju u stranci. Rezultiralo je to time da ih je Đilas potukao na stranačkim izborima, potom se gospodski povukao, otišao u košarku, vratio taj sport na staze stare slaave, povukao se i odatle, vratio se u politiku i osnovao svoju straanku slobode i ppravde. Te uspehe Tadić i Jeremić nikako ne mogu da mu oproste.

Nije daleko od pameti da je to i ovog puta bio problem u razgovorima prilikom sklapanja sporazuma opozicionih stranaka nazvanog „Dogovor o pobedi“, jer tu se razgovaralo i o „danu posle“ koji podrazumeva sporazum o raspodeli funkcija između eventualnih pobednika, a ako je reč o tome ovaaj autor se usuđuje da ustvrdi da su apetiti i Tadića i Jeremića tu bili u skladu sa njihovom umišljenom veliičnom a ne stvarnom doprinosu toj eventualnoj pobedi.

I šta sad – Jeremić je odlučio da na izbore ide samostalno sa ostacima svoje nekada moćne Narodne stranke. Na pitanje reportera, da li je siguran da će preći cenzus od 3%, on samouvereno izjavljuje da će oni biti stranka iznenađenja i da će ostvariti rezultat znatno viši od cenzusa. Pritom navodi i argument – sa nana je čak i Đorđe Vukadinović, a na pitanje reportera, u čemu bi to mogao biti značaj, kaže – on je politički analitičar i ne bi bio sa nama da to nije izanalizirao. 

Ne ulazeći u stvarni domašaj aduta koji Vuk Jeremić pominje, postavlja se pitanje – a šta onda, čak i ako Vuk i Đorđe budu u pravu. Hoće li Vuk tada, pod pretpostavkom da im se sve posreći, igrati na kartu – neophodan jezičak na vagi za formiranje vlasti, koju godinama sprovodi Ivica Dačić na našoj političkoj sceni, te tako ućariti više nego što bi mu pripalo da se priključio strankama potpisnicima „Dogovor za pobedu“. Je li to njegova politička strategija, nezavisno od štete koju time nanosi zajedničkom cilju – pobedi na izborima, čemu i on navodno teži.

Ono što radi Tadić je još tužnije. Taj čovek koga sam ja još u svojim prvim tekstovima nazvao najobičnijom političkom zamlatom, nije mogao da se seti ničeg pametnijeg nego da  na izbore ide zajedno sa strankom Dosta je bilo, što je izazvalo opšte iznenađenje, jer se verovalo da ta stranka više i ne postoji, tako da bi prelazak izbornog cenzusa od strane te koalicije bio ravan iznenađenju godine, a to nažalost sasvim sigurno znači i gubitak glasova koji bi normalno pripali opozicionom bloku – koliko god ih bude bilo. Nadam se da kad je reč o Tadiču da u tom njegovom druženju sa strankom Dosta je bilo ima i nečeg simboličnog – Tadiću, dosta te je bilo. 

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić