Opančar „agencija“: Sad se vidi, sad se zna...

... ko se kome dopada, su stihovi jedne stare dečije igre, ali ovde nisu u pitanju deca, već prekaljeni politički borci – demokrate, oni koji su pravili cirkus pod geslom „dosta je bilo“, proslavljeni sportisti ..., što bi pokojni Brana Crnčević rekao: kako čovek da ne bude srećan kad ih ovako vidi – sve moj do mojega.

Bili su mi politički bliski, pa sam dugo vremena pratio Demokratsku stranku – i glasao za njih, a onda je na čelo DS-a došao Boris Tadić i to je za njih bio početak kraja. Izgubio je, 2012. godine, na izborima od Tomislava Nikolića i vratio se u „svoj“ DS u uverenju da svi treba ponovo da ga uzmu za lidera, došao u sukob sa Đilasom, podelio stranku – tu su ga zdušno podržavali Goca, Šuca, Kena – nerazdvojni trojac sa kormilarom, vremešnim Dragoljubom Mićunovićem (živo bi me interesovalo šta sad misli o njima), izborili se da Šutanovac bude predsednik stranke, on se tu nije dugo zadržao, Đilas ih sve potukao, a onda se gospodski povukao, otišao u košarku, tamo sredio stanje, vratio se u politiku i osnovaao svoju stranku – Stranku slobode i pravde. 

Nije ovo priča o Đilasu, već o trojcu – Goca, Šuca, Kena, a podrazumeva se i o onima koji su ih zdušno podržavali, Nada Kolundžija, na primer, koja je bar časno nestala sa političke scene, za razliku od ovih o kojima je reč.

O Gordani Čomić je mnogo tekstova napisano, i ja sam više puta o njoj pisao, a nikada joj neću oprostiti za onaj sramni performans o Žikici Jovanoviću, španskom borcu, jednom od organizatora ustanka u Vojvodini protiv fašističkih okupatora, koji je za tu ideju mlad i poginuoa,  a Goca ga je u tom performansu imitirala sa uzdignutim srednjim prstom i povezom na očima, što je bila i inicijacija za mesto ministarke (ni sama nije znala za šta) u naprednjačkoj vladi – isplatilo joj se kao otpremnina za odlazak u penziju.

Šutanovac je bio nestao sa političke scene, sve do nedavno – sada kao kandidat za ambasadora u SAD-u, gde treba da zameni čuvenog Marka Đurića. Mašala, isplatilo se.

Ovih dana je i poslednji iz trojca Radoslav Milojičić, zvani Kena, našao uhlebljenje – evo i njega na izbornoj listi SNS-a. Ako mu se posreći i postane poslannik, biće tu i plata, koja naravno mora i da se zasluži. Takvi se u stranku rado primaju, jer treba obnoviti kadar za najprljavije zadatke,  one koje danas obavlja Nebojša Bakarec, jedan od kadrova čuvenog Voje Koštunice, koji – po običaju, nije bio obavešten ko je ustvari Nebojša Bakarec, baš kao i već čuveni – u novom timu, Milenko Jovanov, Vojin podpredsednik za Vojvodinu. Pogledajte i onog bivšeg Đilasovog disidenta, Darka Bulatovića, koji je potom otišao navodno u nezavisne poslanike – onog što se u Skiupštini žalio da mu je Đilas prebio psa zbog ćurke (ili ćurana – nije dokazano), dokazao se „nezavisno“ u Skupštini, i evo i njega sad, na izbornoj listi SNS-a. Koji će to sad četverac u Skupštini da bude – Nebojša Bakarec, Milenko Jovanov, Radoslav Milojičić, zvani Kena, Darko Bulatović, zvani ćuran! Dosadašnji asovi – Marijan Rističević, Marko Atlagić, Aleksandar Martinović su dobili nova pojačanja.

Ima tu na listi i drugih poznatih imena – Tatjana Macura iz stranke Saše Radulovića; Dosta je bilo“. Njoj je dosadilo da oponaša opozicionarku ovoj vlasti, pa je prešla u SNS, a za taj transfer dala je interesantno obrazloženje: "Bivša vlast sabotira sve nove ljude ...“ – Koja bivša vlast(?), Saše Radulovića(?) u čijoj je stranci bila – on nikada i nije bio u bivšoj vlasti, sem jedno kratko vreme kod Vučića, a on na žalost još nije bivši. „ ... i nema kapacitet da okupi oko sebe dovoljno veliku podršku da bi izazvala političku promenu" – pa sad ona mora da se promeni, jer valjda se pdrazumeva, jelte, da Tatjana mora da bude u politici, i to u vlasti!

Meni je sasvim razumljivo da se na izbornoj listi SNS-a našla i ćerka Dragana Džajića, koja se u politiku razume k’o Marica u krivi toranj u Pizi. Nema tu mnogo mudrovanja, obrazloženje je isto kao i ono koje je važilo za tatu, kad su ga nedavno izabrali za predsednika Fudbalskog saveza Srbije – sećate se one sramne scene kad su ga sa lisicama sprovodili u zatvor, zbog ugrađivanja kod transfera fudbalera, dok je bio predsednik Crvene zvezde – taj dosije uvek može da se izvuče iz fijoke, a na tom mestu su potrebni odani ljudi, jer projekat izgradnje nacionalnih fudbalskih stadiona je već započeo – koridore, sa 1.440 izgrađenih mostova (Vučić  ih izbrojao), privodimo kraju. Mora i ćerka da čuva tatu.

Dejan Tomašević, bivši košarkaški reprezentativac, je ili politički laik ili želi da konkuriše za msto ministra sporta. Nedavno je izjavio – Bio sam u Hilandaru i tamo su mi rekli da je Vučić, posle Kralja Milutina, njihov najveći donator. Nema tu mnogo filozofije, Dejanu, bivšem košarkašu, poznatom verniku, su tu vest tamo ekskluzivno saopštili. Uz to, kralj je kralj, pa ima i blago, a Vučić radi za platu, pa si mogao da se raspitaš i čije pare on tamo daje – da nisu možda naše.  Doduše, i filozofija je relativna stvar. Znate ono – nekome je Kant filozof, a nekome način zatvaranja prozora. Ko zna šta se iza te Dejanove filozofije krije.

Još je, gre'ote, teži slučaj bivšeg proslavljenog košarkaša Željka Rebrače, jednog od naših najboljih košarkaša iz onih slavnih generacija, kad smo – za vreme onih bivših, i svetski prvaci bili. Zaradio silne pare igrajući u NBA, vratio se ovde, otišao u „biznismene“, bankrotirao, pa sad pokušava da se preko politike vrati u život – e, da hoće i u SNS-u da mu povere vođenje partijskih finansija, sve bi mu oprostili.

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić