Republika Srpska u raljama Frankenštajna

Kakav je položaj Srba danas? Da li su na Balkanu, delu Evrope koji je predhodnih decenija poslužio kao test-poligon za ispitivanje ljudskih prava, samo Srbi ostali uskraćeni za ista? Koliko je teško biti Srbin u 21. veku? Biti deo prokazane i prokužene nacije unapred krive za sve, i da li „Republika Srpska“ polako postaje najskuplja kovanica srpskog jezika; brana i međa između „prava“ i „obespravljenosti“, crvena linija čije bi gaženje dovelo do pretvaranje jednog naroda u obezglavljeno pleme, i do konačnog saznanje, da je Gavrilo Princip, Srbin „s one strane Drine“, na Vidovdan 1914. pucao u prazno?

Zašto Republika Srpska? Posle teške i stradalničke istorije, posle Vizanta, Latina, Turaka i Ugara, posle Prvog i Drugog svetskog rata, kao i posle sumanutih, možda suludih, ali svakako krvavih 90-ih godina- rekao bih, da je ona mnogo više od običnog entiteta. Ona je simbol opstanka i postojanja jednog naroda. Simbol njegovog prava, ali i svojevrstan dokaz da „krvavi plan“ skovan na Zapadu sa isključivim ciljem da se od Srba naprave balkanski Kurdi- bezemljaši i čergari na svojim vekovnim teritorijama, nije sasvim uspeo. Naš veliki pisac Dobrica Ćosić je na promociji svoje knjige „Bosanski rat“ 2012. godine o Republici Srpskoj rekao: „Sva ljudska i nacionalna prava Srba preko Drine sadržana su u Republici Srpskoj, toj preskupoj, ali i jedinoj političkoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka“. Izlišno je reći da je Ćosić bio u pravu. Zapravo, uvek je bio! Taj čovek se rodio da bi pisao i govorio velike istine... Možda mnogo veće i od samog naroda kome je pripadao?! Za vreme svog plodonosnog života, od rodne Velike Drenove kod Trstenika, učesnika NOB-a, preko epiteta eminentnog pisca i akademika sve do Andrićevog venca i zvanja prvog predsednika SRJ, Ćosić je o istoriji i budućnosti Srba, ili bolje rečeno „srpskom pitanju“ rekao stvari, koje mi kao narod tek naknadno prihvatamo. Čini se da intelektualno ćopav srpski narod, obogaljen viševekovnim ropstvom, hramljući polako stiže tragove koje je galopirajući um slavnog pisca ostavio za sobom. Dobrica Ćosić je pisao i pričao: o našim „Korenima“, o "Kosovu", o „Dalekom suncu“, o „Vremenu zla“ i „Vremenu vlasti“. Mnoge stvari koje smo poput uspavaniki voleli da čujemo za laku noć i da se uz njih nadamo nekom boljem sutra. S tim što nam je veliki pisac govorio i ono što bi u nama izazvalo bes i gorčinu. Govorio nam je o našoj potrebi da lažemo i obmanjujemo sebe, o laži kao vidu sprskog patriotizma. No, o kojim god lažima da je govorio, o lažima o Srbima ili sprskim lažima, Ćosić je u stvari,  govorio istinu. Ipak, pored svih istina koje nam je rekao, onu za Republiku Srpsku nije morao. Ona je toliko jasna da svako može da je vidi. Republika Srpska jeste velika i veličanstvena pobeda srpskog naroda. Kolika god bila njena cena, mala je za njenu vrednost i značaj. Pobeda ostvarena u nimalo lakim okolnostima, u ludom vremenu, naravno ne bez svog greha. Naprotiv, iz opšte jugoslovenske klanice 90-ih godina, svi su izašli kravavih ruku i sa pokojom mrljom na obrazu. Za neke je ta mrlja Dobrovoljačka ulica, za neke Bljesak i Oluja, za neke Srebrenica.  Priča koju poput refrena jeftinog hita ponavljaju Hrvati i Bošnjaci zajedno sa svojim inostranim finansijerima- da su Srbi jedini agresori u jugoslovenskom ratu možemo da stavimo u rubriku „kako da ne“ ili okačimo mačku o rep. Gospodo, nema nevinih ! Iz rata se kao i iz javne kuće ne izlazi nevin. Pogotovu  ne iz građanskog rata. Nevini ne pucaju i ne rasturaju države- sem ako one nisu okupaciona carstva. Nevini nemaju „islamske deklaracije“,  ili „tisućletnje snove“. Nevini ne ubijaju, ne siluju, ne pljačkaju, nevini nisu uzrok suze u očima bilo čije majke! Dakle, o čistim rukama i obrazu nema govora. Jedino što iz rata može da izađe čisto je "savest". Stvaranje Republike Srpske predstavlja baš to: čistu savest. Da Republika Srpska nije stvorena, Srbi iz Bosne ili bar većeg dela Bosne, doživeli bi sudbinu sunarodnika iz Hrvatske ili sa Kosmeta. Drugim rečima ili bi bili počišćeni u nekoj „Oluji“ ili osuđeni na svakodnevnu represiju i tiho izumiranje. U teškim vremenima kada se razbijala jedna velika iluzija zvana Jugoslavija, Srbi su mogli da biraju: ili će kao vojnici u tenkovima braniti pravo na opstanak na svojim vekovnim ognjištima, ili će u autobusima i na traktorima formirati izbegličku kolonu. Treća opcija nije postojala. Tako gde „Srpska vojska“ nije ostala, nisu ostali ni Srbi. Gde se sa poslednjim transporterom završavala vojna kolona spremna za povlačenje, počinjala je izbeglička kolona spremna za bekstvo pred progonom. Kolona nesrećnika u kojoj svako od njih sa sobom nosi samo nadu za svoje fizičko preživljavanje, a ostavlja sve drugo što to preživljavanje čini životom.

Srpski narod u „Srpskoj“ je uspeo. Republika Srpska je jedina teritorija na prostoru bivše Jugoslavije koja je bila neposredno zahvaćena ratom, a u kojoj danas živi isti, ili približno isti broj Srba, kao i pre oružanih sukoba. Svi znamo da je od 600 hiljada Srba koliko je živelo u Hrvatskoj pre rata, prvi popis nakon osamostaljenja te države, kada je ona konačno bez ustezanja pred svetom sebe mogla da nazove „Nezavisnom Državom Hrvatskom“ dočekala tek 200 hiljada njih. Sudbina našeg naroda i na Kosovu i Metohiji bila je i jeste podjednako tragična. Danas na tom okupiranom delu Srbije živi četiri puta manje Srba nego 1999. godine. Čak i u ostatku Bosne i Hercegovine, van Republike Srpske broj naših sunarodnika je zanemarljiv. Da nekada nije bilo tako, svedoči podatak da je Sarajevo u bivšoj Jugoslaviji bio drugi grad po broju Srba iza Beograda. Baš zbog svih tih razloga, Republika Srpska predstavlja veliku pobedu Srba. U njenom stvaranju nema Makijavelizma... Ona nije cilj koji je opravdao svako sredstvo za svoje postizanje. Ona je nasušna potreba naroda da ostane i opstane na svojoj zemlji. Tvrđava koja je sačuvala Srbe progona, zaštitila od „Oluje“, i spasila od nekog novog Jasenovca. Tvrđava čiji je cilj da i ubuduće čuva Srbe sa zapadne strane Drine do nekih boljih vremena i konačnog presajedinjenja sa Srbijom.

Da, presajedinjenja sa Srbijom! Svidelo se to nekom ili ne, Republika Srpska i Srbija biće jednom ista država. To je istorijsko pravo Srba da stanu pod okrilje jedne zastave, grba i himne. Ili bar pravo da o tome sami odlučuju. Uz dužno poštovalje svih, pogotovo Bošnjaka, današnja Bosna i Hercegovina je državna i politička karikatura međunarodne zajednice... Frankenštajn prišivenih udova ostalih nakon kanibalizacije jugoslovenskog tela, koga u životu održava samo dobra volja zapadnih sila. Raspadom Jugoslavije, raspala se i ideja o suživotu "jugoslovenskih" naroda, pre svega tri najveća: Srba, Hrvata i Bošnjaka. Ako njihova zajednica kao konstituenata nije bila moguća na nivou Jugoslavije, države od 23 miliona stanovnika ka je uz to bila respektabilan politički i vojni faktor, sigurno nije i neće biti moguća u Bosni i Hercegovini, osiromašenoj i maloj državi, bogatoj jedino međusobnim animozitetom svojih činilaca. Ujedinjenje Srpske i Srbije je ne samo pravo Srba, već i politička realnost. Naravno, realnost koja se neće desiti preko noći. Možda iz ovog ugla gledano: daleka politička realnost?! Jasno je, da će proteći još dosta vode Drinom, pre nego što ova slavna i opevana reka prestane da bude granica između jednog naroda. Dotle treba opstati, i odoleti svim političkim i ekonomskim izazovima i iskušenjima... A svima onima koji nama Srbima, posle svih stradanja i obespravljivanja poslednjih 100 i kusur godina kažu: „Kako možemo samo da sanjamo da ćemo se ujediniti“, imamo puno istorijsko i političko, a posle slučaja "dve Nemačke" i Jugoslavije, i moralno pravo, da pred Bogom, ljudima i svetom odgovorimo i poručimo: „Sanjajte vi da nećemo!“