Teret Svetog Skarabeja

Ljudska mašta me je oduvek facinirala. Šareni svet bogova, zmajeva, svemoćnih besmrtnika i čarobnih nimfi prostire se širom planete, čak i među civilizacijama koje nikad nisu spajale karavanske niti svile. Pri tom su mi Ganeš, Horus, sirene, sfinge, kentauri, itd.  (bića koja od pupka naniže ili od vrata naviše prelaze iz čovekolikosti u zoologiju) relativno razumljiva. U pitanju je bekstvo čoveka od svoje običnosti, ujedno i nada da će božansko biće sa sokolovom (slonovom ili šakalovom) glavom biti pametnije i milosrdnije od faraona ili maharaže koji trenutno gospodari njegovom sudbinom.

Ipak, jedno egipatsko božanstvo me je uvek zbunjivalo. U pitanju je – Skarabej, sveti insekt koji kotrlja… hm... kuglicu govana!

Čitaoci koji očekuju nekakve odgovore na žalosnu stvarnost oko nas mogu sada da se upitaju: Aman, čoveče, pa kakve veze ima drevna, egipatska mitologija sa ovom, našom, dnevno-političkom?

Za to postoje 2 razloga:

• Trenutno se u svetu, pod baražnom vatrom hipersoničnih raketa, ponovo uspostavlja sistem nekakvog kvazi-faraonskog društvenog uređenja.
• Naš siroti vladar, posle 10 godina izgradnje vazelinske piramide, javno cvili zbog tereta balege koju su mu belosvetske okolnosti natovarile na grbaču.

I dok ruski faraon obnavlja carsku (sve)moć, naš Alek pred objektivima podobnih TV kamera javno obavlja svoju psihoterapiju. Za razliku od normalnih zemalja gde konzilijum eksperata iz oblasti ekonomije pokazuje optimalnu strategiju opstanka zemlje u uslovima krize, naš sveznajući vladar pokazuje – podočnjake.

Zna se da je pokazivanje delova tela (i ličnosti) uobičajeni postupak kojim kurve i političari mame napaljene voajere, zna se da je „briga za narod“ omiljeni posao  eksperata za busanje u grudi. Ipak, Alekov mazohistički egzibicionizam me je malo iznenadio. Pokazivati slabost, trošnost i nežnu ljudsku prirodu usred predizborne kampanje? U trenutku kada narod strepi od rata? I u zemlji gde je ljubav prema čvrstoj ruci  i tvrdom skiptru utkana u mentalni sklop nacije?

Jer, najbitnija zajednička osobina Srba i Rusa nije ni pravoslavlje, ni slovenska duša. Ljubav (ili bar poslušničko klanjanje) moćnom vladaru je to što nas povezuje krvavim lancima rajinskog mentaliteta. Možda bi nekakav tim stručnjaka (prvenstveno istoričara i psihologa) mogao da prokljuvi da li su za to krivi Dušan Silni i Sulejman Veličanstveni (ili, u slučaju Rusa, Ivan Grozni i Petar Veliki), ali činjenica je da ovde i „bake i deke“, i mlađane delije, neuporedivo više vole mit o svemoćnom vladaru, nego istinu o ograničenosti (osobito mentalnoj!) političara koji nas vode.

Ispada da suština religije (i ovdašnje politike) nije vera u bogove, nego vera u proroke. Da li je glas u nečijoj glavi psihijatrijska dijagnoza ili božansko obraćanje? Da li Ganešovu surlu vide samo izabrani gurui? Ili je u pitanju Pinokijev nos? Vernici u Jehovu, hinduizam ili Velikog Vođu su ti koji, većinski, određuju da li je to što im se servira iz svetih knjiga (ili tabloida) propaganda ili istina.

A ono što nam se servira već deset godina je:

• Za sve što je loše u zemlji, kriva je „bivša vlast“.
• Za sve što je dobro u zemlji, zaslužan je svemogući Gospod(ar) Vučić.

Da su dahije pre par vekova umesto seče političkih protivnika koristile današnju argumentaciju Hepinkera mogle su, ’ladno, da umesto dželata, kroz Srbiju  pošalju svoje telale da dobošare:

„A šta je to bivša, nemanjićka vlast izgradila u Srbiji u zadnjih 400 godina? Zar carski drumovi  do Stambola i Vidina, zar Kalemegdan i Niška tvrđava, zar ćuprije na Drini nisu veličanstveni uspeh naše, turske vlasti?“

Uz izjave „naš harač najbolji u Evropi“, uz podsećanje koliko je hajduka svečano zatvoreno a koliko janičara zaposleno, i uz parolu „Mir – Stabilnost – Sultan“, verovatno bi danas mnogi trgovi po Srbiji nosili imena Kučić Alije i Vućić Mehmed Age. A da su onda postojale TV stanice sa nacionalnom frekvencijom, turska serija „Neprekidna vlast“ bi i dalje bila najgledanija.

Jer štono reče Sv. Gebels, Istinotvorac – narodu koji u Vođu gleda kao u Boga, lako možeš da bacaš brašno u oči. A, bogami, i grašak, pasulj, pirinač...

Ispada da mitsko biće koje u sebi objedinjuje ljudsku i životinjsku komponentu nije u telima vladara nego u biračkom telu. Pri tom, izgleda da je u pitanju nekakva nakaradna kombinacija ljudskog tela i ovčijeg mozga. Mozga koji je ubeđen da posle Vučića u Srbiji prestaje da raste trava i rađa žito. Mozga koji, po ko zna koji put, ne kapira zajebanciju, predizborna obećanja i trećeaprilsko  – apri-3-li-li-li...