Ubistvo deteta u tabloidnoj državi

Džaba mu sve Srebrenice i banjalučko srbovanje, džaba mu Makroni i Vitoni, džaba krilca od letećeg taksija ili ova predizborna igraonica vlasti i opozicije… slika male Danke nikako mi ne izlazi iz glave! Zato, hajde da, pre nego što pacovi i zaborav raznesu ostatke tragedije, podvučemo crtu: prošlo je (skoro) 4 nedelje od ubistva, 4 dana manje od priznanja i hapšenja, i 3 nedelje od predistražnog izvršenja smrtne kazne nad  saučesnikom. Telo nesrećnog deteta nije nađeno, a posle toliko vremena teško da će ikada i biti. Zato, umesto bagera koji melju zemlju (plus dečije meso, plus tragove zločina), umesto infracrvenih kamera (pogodnih jedino za traženje preživelih), možda bi trebalo da kašike rovokopača usmerimo malo dublje. Za početak, do korena bolesnog društva u kome živimo.

Da najpre raščistimo: svuda u svetu postoje psihopate! I ma koliko nas političari ubeđivali u suprotno, to ne zavisi od vere ili nacije. Psihopate čine oko 2% populacije, a to što većina nas, tzv. „normalnih“ aplaudira krvavim kamama u rukama „naših“, potpada pod neke sasvim druge psihijatrijske dijagnoze. Jer da se mala Danka zvala Demira Ramadani (ili Dorija Stipetić), da je pregažena tenkom ili zadavljena pre nekoliko decenija, ovo (ni tada, ni sada) ne bi bila vest u našim medijima.

Ali da batalimo rčkanje po krvavim ranama prošlosti. Ključno pitanje je:

Kako su nam se, za nepunu godinu dana, desili Ribnikar, Mladenovac i mala Danka?

Odgovor možda nije očigledan, ali hajde da probamo da kašiku našeg „logičkog bagera“ zabodemo u srce stvarnosti u kojoj živimo, da pokušamo da iskopamo suštinu. I da pri tom izbegnemo medijsku zamku „ma, narode, ova vlast je kriva (ili, po Sarapama i Sarapičićima,  zaslužna) za sve“.

Kako su 2 (pijana?) debila mogla da pregaze dete, bace ga u gepek, pridave, bace na deponiju, premeste leš i potom (mrtvi `ladni!) učestvuju u potrazi? Preduslov za to su 2 stvari:

• Urušavanje pravne države.
• Tabloidizacija našeg društva.

Da počnemo sa prvim. U ozbiljnoj, prav(n)oj državi, kažnjivost zločina (a ne težina kazne) je ključni faktor prevencije zločina. Legenda kaže da je u srednjem veku, u državi grofa Drakule (pravog imena Vlad Cepeš) na glavnoj gradskoj česmi godinama stajao zlatni pehar. Niko nije smeo da ga mazne, ne zbog toga što je u Drakulinoj državi postojala  jedna jedina, drakonska kazna – nabijanje na kolac! – pehar je bio bezbedan zato što je svaki eventualni počinilac znao da nema šanse da izbegne ruci zakona koja šilji drvo.

Zato je danas, u nesrećnoj i privatizovanoj zemlji Srbiji, šiljkanje zakona svedeno na tinejdžerski rukoblud. S jedne strane čvrsta ruka Velikog Vođe drži na povocu tužilaštvo, sa druge strane, potčinjena (i ponižena) ruka pravosudne vlasti bespogovorno titra međunožne visuljke A(psolutnog) V(lasnika) države. Dok u Rumuniji jedna Laura Koveši može da pošalje hiljade kvarnih političara pred lice pravde, naša Zagorka i dalje zuji oko suprotnog kraja tela Velikog Vođe. A da li je ilegalno prisluškivanje predsednika Srbije krivično delo, da li je za to kriv drug Slina ili drugarica Rka, presudiće vazelinski višeboj. Isto važi i za presudu o „uzgoju i stavljanju u promet“ više tona kanabisa u Jovanjici, ubistvo Ćuruvije i Olivera Ivanovića, pad helikoptera, 2 minuta sa naplatne rampe, itd, itd…

Ako godinu dana posle masakra u Beogradu i Mladenovcu nema ni najmanje naznake da će neko biti osuđen, ako se, 3 godine posle Vođinog reklamiranja Belivukovih ćevapa, presuda nikako ne nazire, da li čudi što su dva debila od jedne saobraćajke napravila horor? OK, oni nisu imali klaničnu tehniku kriminalnog klana, ali princip „raskomadano telo oslobađa krivice“ je ono što je, više nego upečatljivo, obnarodovano u davnom (ali nezaboravnom) specijalnom obraćanju Bezgrešnog Vođe.

U zemlji u kojoj je poligraf nepogrešivi put ka istini, policijski pendrek je ućutkao jed(i)nog bitnog saučesnika. Mrtva usta ne govore, tako da će grob sirote devojčice, najverovatnije ostati zauvek tajna. Ostaje pitanje:

Zašto nije nekom od izvršilaca ponuđeno smanjenje robije u zamenu za lokaciju leša?

Osim, naravno, ako ne postoji jedna lokacija, ako je  sekira u rukama zveri zamenila  Belivukovu mašinu za uništavanje dokaza. Da li će se, na kraju, ispostaviti da je psihopatama ključna greška bilo to što su priznali izvršenje?

Pošto dužina ovog teksta lagano prevazilazi granice strpljenja prosečnog čitaoca, drugu, medijsku komponentu slučaja ćemo, za sada, zanemariti. Podguzne medijske muve, tj. poslušni lajavci i umiljate keruše (ili se kaže „šeruše“?) su u ovoj nesrećnoj zemlji odavno postali i inspektori, i sudije, i mesari istine, i ćevabdžije stvarnosti. Kakve, bre,  činjenice, bitan je šer!

I na kraju, umesto odjavne špice…

Krvavi očnjaci naših Drakula godinama komadaju institucije, sisaju krv, piju mozak i proždiru budućnost naroda. Zato, aman, hajde da im, u ime male Danke, konačno dreknemo „stop”! U protivnom, ako mirno čekamo da nam dođe iz dupeta u glavu, kasno je – oni su nas već nabili na kolac!

Autor Zoran Petković