Prijatelji, neprijatelji (prvi deo)

Ovaj tekst nastao je podstaknut dijalogom sa jednim zastupnikom rigidnog patriotizma, koji me je naveo na kasnije preispitivanje. Razmena je počela oko imperijalne ideje i viđenja Rusije u tom smislu. Moj stav je bio da samo globalna ideja se može suprotstaviti takođe globalnoj ideji amerikanizma (atlantizma, onoga što danas zovemo mondijalizam ili globalizam). Izvan toga, postoje samo različiti nacionalni interesi, a Rusija i Srbija fakat nisu ista nacija.

Đavo mi nije dao mira pa sam, s obzirom na ranije njegove istupe tipa „neprijateljski Japan“, otvoreno pitao jesu li Rusija i Nemačka (sada) neprijatelji. Odgovor je bio kako jesu. Onda sam pitao gde ide Severni tok, a i Južni će u krajnjem smislu ići, bez obzira na one komične sankcije Rusiji... Ovaj reče da imaju zajedničke interese. Moja teza je bila kako su upravo zajednički interesi mera prijateljstva u međunarodnim odnosima, van toga su zemlje „prijatelji“ koliko su i prijatelji svi na Fejsbuku. (Možda loša analogija, da ne ulazim u to koliko kome znače njegovi kontakti koje Fejs kliče „prijatelji“).

Dakle, koliko neko, dve ili više zemalja, ima zajedničke interese reč je o prijateljskim zemljama, koliko se interesi razilaze reč je o neprijateljskim. Neko reče da nema večnih prijatelja i neprijatelja, ima samo večnih interesa. No da li je tako jednostavno? Da li možemo imati nedvosmislenu „formulu“ čak i ako dodamo identitetske faktore, kao što su jezik, kultura, religija i istorija?!

Neka čitalac navede dve zemlje koje su iste (većinski) religije, najveći su trgovinski partneri, a uz to su im kraljevske kuće rođaci. Dobro, verujem da ima više tačnih odgovora. Onaj koji tražimo je: Nemačka i Britanija 1913. Godinu dana kasnije su u krvavom ratu.

Setimo se da nije reč samo o zajedničkim interesima, nego se „gledaju“ i oni koji su suprotstavljeni. Osim toga, reč je o percepciji interesa i pretnji od kojih se spasavamo (ako treba i ratom). O tome gde može da vodi izmena ravnoteže snaga, ako nam postojeća ravnoteža vraški odgovara. (Konkretno, Britanija je ušla u rat na osnovu saveza sa Francuskom i Rusijom. No, to nije bio jedini, a ni presudni razlog. Njihova vlast se suočila sa procenom dva moguća ishoda. Ako uđu u rat ko zna šta će biti. Ako ne uđu, Nemci su glavni u Evropi, pa kako se sa njima nagode. Ovo drugo je suprotno engleskom nacionalnom interesu koji je konstanta vekovima – po njima niko – ni Španija, ni Francuska, ni Nemačka, ni Rusija ne bi smeo da ujedini Evropu. Ima o tome kod Čerčila u memoarima, i govori nam ponešto o Bregzitu).

No, šta se dogodilo kod nas baš te 1913. godine, i malo ranije već krajem 1912? Balkanskim ratovima je oslobođen Sandžak kao ranija barijera između Srbije i Crne Gore. Bez obzira na bratstvo naroda (onda jednog naroda), što je mnogo više od prijateljstva, Srbija je htela svoj izlaz na more – i to je tražila u severnoj Albaniji. Crna Gora je imala aspiracije ka Skadru. Naše dve zemlje našle su se pred udruženim pritiskom evropskih sila, dakle zajedno pomenute Nemačke i Britanije. Bez obzira što će ovi zaratiti sledeće godine. Pritisak je krenuo od Austrougarske, ali ni Rusija nije nešto mnogo stala iza srpskih zahteva. Srbija i Crna Gora su morale da se povuku. Dakle, neki zagovornik mističnog „prijateljstva“ ne bi imao pravo…

Ali ipak, sledeće 1914. austrijski ultimatum Srbiji okinuće svetski rat, u kritičnoj situaciji ruski poslanik je bio u stanju da ne čekajući odgovor cara srpskom kralju odgovori sa „Veličanstvo, mobilišite!“ Onda je ipak zagovornik „prijateljstva“ u pravu?! Pa… opet nije tako jednostavno.

Osim što vlada zemljom koja je iste vere i sličnog jezika kao i Srbija, nije imala sa istom sukoba, a susretala se sa sličnim neprijateljima (dakle vladar prijateljske, bratske zemlje…), ruski car je i rođak ubijenog nadvojvode. Spekulisalo se po Jevropi da bi iz tog razloga (a i ličnih trauma sa atentatorima) ruski car mogao imati simpatija na drugoj strani, pa dozvoliti čak okupaciju Beograda. Na kraju je ispalo da rođačke veze i lična istorija nisu presudili, a usudio bih se reći nije ni istorijsko prijateljstvo Rusije i Srbije. A šta onda jeste?

Ivan Vukadinović