Sad i ovde

Sad i ovde, život možeš pokušati podržati, ili osporiti na jedan od mnoštva načina. Kao budista? Ne, ne bi upalilo željenu ciljnu grupu. Kao onaj koji obećava? Ne! Izgubio je ovaj narod nadražaje na obećavanja! Kao ekstremni levičar, anti-neoliberal? Ne! To ovom narodu nije jasno jer mu je sve izmešano. Pro-Evropljanin? Opet ne, jer mi sada u Evropi ne možemo imati status i prosperitet ma koje emancipovane zemlje... Kao zemlja koja raspolaže resursima? Ne! Jer nisu u pitanju resursi, već beneficije koje nismo imali dok se sve rasprodavalo! I šta može da očekuje zemlja koja je privatizovala sve što je mogla, pre ulaska u EU? Šta su hteli i mislili oni koji su to dozvolili!? Zemlja, koja nije članica EU, sve je dala u nemilost toj EU! Krivac? Demokrati! A gde su sada? Niko ne zna niti misli o tome. Sadašnji disidenti, sjebani intelektualci, i nešto malo onih koji još  nisu „ugašeni“, ostrvljeni su na sadašnjeg „Atrofirera“, samoizobličavajućeg Vučića! A Đelić, Dinkić, Labus i ostala neoliberalna prefinjena, slatkorečiva gamad? Odradili i „zapalili“… I sada im je super u blagostanju i odrađenom poslu na štetu svog naroda! A dalje se priča nastavlja, na dno, naravno! Inače, pokušavam da izbegnem svu ovu farsu, jer pisanje o tome čini da se čovek oseća kao ker koji laje, pogotovu ako ga se neposredno tiče situacija, kao što je slučaj sa nekima od nas. I nije problem ovaj nesretni Atrofirer, i dementni Nikolić, nego legacy postmiloševićevskog perioda. Lupasmo u šerpe, zviždasmo, verujući da je EU raj, samo da „pojedemo svinju“, a kada su se sveli računi i uspostavila nova politika u čije posledice je retko ko bio upućen, osim onih koji su put u „budućnost“ bojili u plavo-žuto, nije više moglo nazad, a ni napred... I tu smo ostali, u raskoraku, između nas i Evrope, Srbije i ostatka Sveta! Sami u konfliktu sa sobom, sami sebi neprijatelji, sudije i dželati… Poenta je da smo mnogo izgubili, a ono materijalno, tek je sekundarno. Izgubili smo od svesti, od duha, od samopoštovanja, dostojanstva, ponosa, volje… Izgubili smo one esencijalne osobine bez kojih čovek prestaje da biva „čovek“, jer (što je možda i uzrok pomenutog) izgubili smo orjentir! Kao ovce bez pastira, u „šumi“ evropskih reformi, uz paradu nesposobnih predvodnika, etiketirani kao predmet i proizvod svetske mržnje. A karakter, jezik, ponašanje, čast, prijateljstvo, slabosti, uvrede, neznanje, zavist, dobrota, pamet itd…  

Karakter je nepromenljiv; navući hrpu haljina na telo, i dalje će se nazirati njegov oblik... Jezik, umire u malim zemljama. Ponašanje, sputano uslovljenošću prilagođavanja okolnostima. Čast, vredi je čuvati, čak uslovljava u delovanju ako je poseduješ... Prijatelji, u prijateljstvu, u ljubavi, volimo u drugom svoje kvalitete i osećamo zajednička stremljenja, produktivnost kroz druženje i konsolidaciju, spajajući se po srodnosti, ne iz nužde... Slabost? Slabi se podrede moćnijima, da bi vladali još slabijima... Uvreda? Često je potrebna, kao i osveta, no valjalo bi da su oba prevaziđena... Neznanje? Za sad je dovoljno biti svestan onoga što ne znaš a ostati dosledan onome što najbolje znaš. Tako ćeš ispoštovati put ka sebi i onome što zaista jesi, osim ako ne želiš biti mehur informacija koje ničemu ne služe, do toga da te shvataju kao nekakvog „znalca“... A zavist, to najveće zlo o kojem često pišem, još je neprevaziđena pošast i bolest ljudske duše... Dobrota, suviše različitih modusa shvatanja tog pojma, da bi ga mogli definisati, osim ako ga ne banalizujemo na ono: „ne čini drugome ono što ne želiš da tebi bude učinjeno“...Pamet, informacije i podobnost za socijalne diskusije nisu to, a nije ni obrazovanje kao ni suva inteligencija bez duhovne i duševne asimilacije. Pustinjaci to najbolje znaju! I opet, prijateljstvo: „vidim te-vidiš me, znam te-znaš me, prijam ti-prijaš mi“, ali zašto? Ako gradimo novo, i jedno u drugom razvijamo zatrpano i sakriveno, a da nismo prinuđeni jedno na drugo, to je početak dobrog „prijateljstva“. Prvo obostrana spoznaja nečega zajedničkog, zatim obostrana nadogranja i razvitak ideja i ličnosti, i treće, očuvanje svog duhovnog integriteta bez kojeg ne postojimo kao posebna bića, već kao štancovane lutke sa instaliranim klišeom ponašanja na matrici života (pogotovu ako smo prinuđeni na prijateljstvo), što vodi dekadenciji i odstupanju od svog „Ja“, svoje dubine, originalnosti, neponovljivosti, samosvesnosti, ali ne nametnute, već one čija geneza su ona urođena osećanja koja u modernom-tehnokratskom društvenom sistemu bivaju bespovratno uništena! Ukratko… 

Igor Rajović