Šta je smešno?

Mnogi su se estetičari, filozofi, kritičari, književnici i komunikolozi lomili da odgovore na jednostavno pitanje: šta je smešno? Šta je humor? Benedeto Kroče kaže da humor možemo potpuno razumeti samo dijahronijski, pogledom na smešno kroz istoriju: ako je u jednoj zajednici ljudi nešto smatrano smešnim i duhovitim, verovatno je da ćemo i mi danas to shvatiti kao smešno.

Evo jednog primera: neposredno posle poplava, premijer izjavljuje da će sve kuće biti obnovljene pre jeseni. Neki kritičari su odmah ovo obećanje proglasili smešnim. Leto je prolazilo, a premijer je prepravljao izjave: kuće će biti obnovljene do jeseni. Došla je i kalendarska jesen, a premijer je preinačio prepravljenu izjavu: kuće će biti obnovljene do početka grejne sezone. Ova izjava se prostituisala, da izvinete, od maja do oktobra, te je postala donekle istorijska, što bi dokazalo tezu slavnog Kročea: ako je bila smešna u maju, biće i u oktobru, a verovatno i za sto godina. Zamislite šta se događa sa izjavama od kojih nas deli veća istorijska distanca?! Proizilazi da ko se smejao devedesetih, smeje se i danas...ko se smeje danas, smejaće se i 2016.

Neke psihološke teorije razdvajaju humor od samog smeha, i kažu da je humor misaoni fenomen koji je samo propraćen smehom kao nekom vrstom fizičkog ili bolje: neurofizičkog odgovora, ali ne i uvek. Znači da neurofizički odgovor, tj. ispuštanje neobičnih zvukova širom otvorenih usta uz učešće celog govornog aparata, od stomačnih mišića i dijafragme do jezika i zuba, praćeno određenim facijalnim ekspresijama nije uvek znak da ste rekli nešto duhovito sagovorniku, već to može biti uzrokovano nekim drugim psihičkim stanjima. Kako inače shvatiti novinare čija pitanja na premijerovom licu izazivaju blago razvlačenje usana u jednu stranu, sa gotovo neprimetnim klimanjem glave, sem kao komunikacijsko razmimoilaženje: oni misle da su duhoviti, a ustvari smešak nema veze sa misaonim procesom u premijerovoj glavi?

Savremenije komunikološke teorije smešnog su vrlo zanimljive i zasnivaju se na proučavanju odnosa između govornika i sagovornika. Kažu stručnjaci da je ironija čin ugrožavanja obraza (obratite pažnju na ovu reč!), jer podrazumeva kritiku javne, društvene slike koju sagovornik ima o sebi. U normalnoj, neutralnoj komunikaciji, sporazumevanje počiva na četiri obostrano prihvaćene maksime: maksima kvaliteta (podrazumeva da govornik govori istinu), maksima kvantiteta (podrazumeva da govornik nije preopširan a da daje dovoljno informacija potrebnih za sporazumevanje), maksima odnosa (da je govornik relevantan – da se drži teme) i maksima načina (da bude jasan, da izbegava dvosmislenost). Humor se postiže narušavanjem navedenih govornih maksima, tako da je sagovornik primoran da iskaz ili shvati kao besmislen, ili da se vrati na početak i ponovo ga dekodira. Tako “hvatanje u laži” postaje ključ za razumevanje humorističkog iskaza, a između sagovornika se uspostavlja novo načelo saradnje.

Pronašla sam još nekoliko primera iz novinarske prakse, koji pokazuju kako se između premijera (govornika), novinara (prenosioca poruke) i građana (primalaca poruke) uspostavilo to novo načelo, odnosno sporazum da govorimo šaljivo: nakon završetka Parade ponosa, čitam u vestima: “Premijer je rekao da je Prajd protekao bez incidenta, da nijedno staklo nije slomljeno u glavnom gradu”. To je zaista divna vest, takav odnos Beograđana prema staklu nismo mogli ni zamisliti; međutim, ja vidim narušenu maksimu kvaliteta – nedostaje informacija o slomljenim i rascopanim glavama. Ovakva rečenica bi ušla u istoriju smešnog da nije i sledeće novinarske svinjarije:

“Na pitanje novinara da li je istina da je njegov brat napadnut, on je odgovorio da svog brata voli najviše na svetu, a danas je došao krvav”.

Kao što primećujete, ovde je narušena maksima odnosa – pitaju vas jedno, vi odgovarate nešto sasvim drugo. Da je reč o običnoj komunikaciji, sagovornik bi već odavno okrenuo leđa i napustio ovakvu konverzaciju, ali pošto je na snazi sporazum, usledilo je i pitanje troškova:

“Upitan koliko je koštalo angažovanje policajaca u Beogradu, Vučić je odgovorio: ‘Skupo je koštalo, mnogo više nego što bih želeo da nas je koštalo’". 

Jasno je da je ostvareno narušavanje maksime načina, tako što je izbegnut jasan odgovor, a dat je neodređen, dvosmislen i vrlo ličan.

Pišu razni belosvetski teoretičari, a najviše oni sa omraženih nam anglosaksonskih područja, da u šali neke informacije ne smeju biti izrečene, da bi šala bila uspešna. Taj manjak, kao i suvišak informacija uzrokuju humoristički efekat:

“Premijer je rekao da policija radi na tome da se otkrije ko je učestvovao u napadu na televiziju B92, navodeći da policija ima snimke. - Naravno da će javnost znati, a svi koji su kršili zakon... zna se kako se sa njima postupa -  rekao je Vučić.” Kako će se sa njima postupati, nije rečeno. Možda će im dati neko propalo preduzeće da njime upravljaju?

Ako vam sve ovo nije smešno, pomoći ću vam kratkim sažetkom: maksima odnosa obuhvata sve tri maksime, tako da njeno kršenje igra najvažniju ulogu u humorističkim iskazima; ako je ona narušena, onda govornik nije relevantan. Pošto ne možemo prihvatiti da premijer nije relevantan, ostaje nam tumačenje da je iskaz besmislen. Znači, nismo shvatili šalu i ispadamo iz igre, to jest, komunikacije, mi kao primaoci poruke, a premijer i novinar ostaju da se igraju, sporazumno. Poruka će završiti negde u etru, jer odbijate da se igrate i date znak da ste razumeli: blagi osmeh kao fizičku manifestaciju nekog misaonog fenomena. Da li vam je sada smešno, ili da postupimo...znate kako?

Sanja Simić