Taoci

Moderna talačka kriza, u zemlji gde se vulgarno smatra lepim, primitivno naprednim, a glupost nadahnućem, poprimila je oblik neizlečive zarazne bolesti. Deca su taoci roditeljskih želja, roditelji dečjih prohteva, žene muških neispunjenosti, muškarci ženskih prohteva, zaposleni beskrupoloznih poslodavaca i neefikasnog preopterećenog društvenog sektora, poslodavci, direktori i direktorčići pohlepnih političara, političari samovoljnih investitora, investitori monopolističkih korporacija, a korporacije tajnih, okultnih i satanističkih grupacija o kojima samo slutimo i naslućujemo im buduće epohalne poteze.

Zatočeništvo pak, u zidinama predrasuda, promiskuitetnih iščekivanja i nerođenih promena, zatočeništvo u kome obitavamo, nastalo u nesposobnosti da živimo svoje živote, neusmereni tuđim iščekivanjima, stvoreno u glavama, parališući nam volju, i spojeno sa celim sklopom balkanskih nepisanih pravila, proizvelo je stanje duha koje odgovara političkoj terminologiji momenta, tranziciji. Ukorenjeni u bapske priče, obezglavljeni svetskim potresima prošlog, totalitarnog stoleća, zakasnili na sastanak sa budućnošću, revnosno čuvajući obrise lagodnosti, našli smo se priklješteni između čekića i nakovnja. Zatočili smo se u prigodnom prostoru, ne razumevajući lekcije prošlosti i ne poimajući prednosti budućnosti. Napravili smo kaveze u kojima obitavamo, izgubivši pojam o slobodi, zaboravivši da letimo, da snevamo o zajedništvu i da se borimo za druge i sebe. Svu prašinu smo gurnuli pod tepih vremena i saplićemo se o nju nagomilanu, tumarajući u prostoru koji nam je nametnut, a koji će se našoj deci ponovo suziti, igrom velikih i suzama prokletih. A nikoga da plati za naše izbavljenje. Sanduk dukata, tovar svile ili balu egzotičnih kondimenata, zarad kojih se nekada pustolovno polazilo u otkrivanje nama nepoznatog sveta, a danas se virtuelnim prenosom finansijskih sredstava u trenu, menjaju i kroje sudbine i granice ljudi, plemena i naroda.

Ojađeni, osakaćeni, iznevereni i pušteni niz vodu, u ovoj svetskoj talačkoj krizi koja bazdi na sledeći sudar svetova, stavova, vrednosti i interesa, utamničili smo sami sebe, prvenstveno pogrešnom projekcijom prema mladim izdancima naše vrste, našoj deci, prema kojoj se odnosimo na način na koji sami percipiramo okruženje. Pogrešan. Prvo im namećemo sve što i sami nismo sažvakali, potom im podstičemo samovolju i potkupljujemo privrženost oponašajući oblike ponašanja za koje svesno znamo da ne vode nikuda i ničemu ne služe, jer rezultati sami govore, a njih ne da nema, već i oni vremenom uknjiženi klize sa hronološke lestvice i podvode se pod tuđe.

I tu nije kraj. Tek je početak budućih tektonskih društvenih poremećaja. Nove generacije talaca sopstvenih predrasuda gomilaju se na graničnim prelazima obećanih zemalja, a da niko ne pominje obim budućih migracionih tokova koji neće počivati kao ovi, na veštački stvorenim i održavanim krizama i žarištima, već na ekološkim katastrofama planetarnih razmera koje će bezmalo razoriti i ono malo postojanosti hrišćanske Evrope kakvu poznajemo.

I dok se tamničari naših duša i tela poigravaju sa sudbinama svojih zatočenika, sa nama, mi smo se uživeli u toj ulozi talaca i svakodnevno im nudimo nove povode da nas tlače i drže u neizvesnosti zvanoj tamničenje. Pribegavamo sa određenom dozom kreativnosti i maštovitosti, svojstvenoj podneblju, da im olakšamo proces tamničenja. Ubedili smo sebe da još nije dogorelo, da ne vredi, da se nema sa kim, da to sa strane neće dopustiti, da je dobro jer može biti još gore, da i nije loše jer mir je (valjda se ratom, na Balkanu, još smatra samo puškaranje, a i kako bi, kad iz istorije samo znamo o nekakvim bežanijama zvanim ofanzive, izmeštenim na filmsko platno u Gebelsovom stilu), da sačekamo bolje vreme, da ne talasamo, itd.

А razum nam se talasa poput vojvođanskog žita na blagom vetru koji udari sa Dunavca i kapariše nam volju za izuzetno, obnavljajući ponavljajuće radnje ličnog zadovoljenja, valjda smo toliko zakoreli u pasivnoj apstinenciji od slobodarenja da, poput ptica kojima se otvore vrata kaveza, mirno sedimo na žičici i pevušimo svoje pesme. U suštini, nama uloga talaca najviše i odgovara, jer nas amnestira od odgovornosti pred drugima i sobom. 

Dragan Pajović