Uslovni refleks

U tranziciji nema ničeg dobrog, to nam je već i te kako poznato. Od gadova koji se igraju našim životima do beznađa koje nas nezadrživo vuče u depresiju i potpuno rasulo svih koncepcija, pa i samu smrt. Sve to daje obilje materijala da se u vama razvije mrzitelj svega i svačega, baksuz kakvog niste ni bili svesni da imate u svom tajnom repertoaru. I šta god da pogledate, taknete, na šta god da pomislite, sve možete mrzeti do besvesti beskrajnom mržnjom nezadovoljnika koji se našao na samom dnu životnih radosti bez trunke sopstvene krivice. Možete, čak potpuno opravdano, eksplodirati od nagomilane mržnje, pretvoriti se u potpunog mrzitelja svega i svačega koji osim mržnje ništa drugo ne zna, niti hoće, možete se pretvoriti u usrani grumen mržnje koja hoda. Ali, čemu? Poznato je da mržnja najviše zla nanosi onome ko je uzgaja, a vama je zla preko glave, jer osim zla koje vas pritiska sa svih strana, ništa drugo i ne doživljavate. Prema tome, potrebno je, kako god i koliko god to bilo moguće, izbaciti mržnju iz sebe. Mnogo je bolje naterati druge da mrze vas, pa makar i do sopstvene smrti. Jer, čak ni smrt u tranziciji nema ono značenje koje ima u takozvanom normalnom životu. Pošto je sam život potpuno bezvredan i ništavan smrt može doći samo kao olakšanje , a sve što je olakšanje, sve što nije smrad, crnilo i patnja, nije vredno bilo kakvog tretmana u vremenu tranzicije. Umirući mogu biti smatrani srećnicima koji su uspeli da izbegnu kandžama tranzicionog ludila.

Ipak, potisnuti mržnju nije ni malo lako kad postoji bezbroj razloga da se ona razvija, da buja kao paprat. Naravno, daleko je od svake pameti , ako još uvek raspolažete bilo kakvim zalihama ovog energetskog naboja, pokušavati da mržnju petvorite u ljubav. To ne samo da je suludo, već je i kontraproduktivno jer nemate nikakvog razloga da volite bilo koga pošto je to sasvim uzaludna stvar koja vas samo dodatno može dotući. Ne može se voleti ništa što samo sebe ne voli. A u tranziciji je, osim nadmoći kretenskih kreatura, samosažaljenje dominantno osećanje koje pokriva sve.

Ali, jedina stvar sa kojom sigurno možete da računate jeste da ništa nije gotovo i da nikada nije tako loše kao što može da bude i kao što će, zasigurno biti, već sutradan. Karakterističan je taj fenomen uslovnog refleksa. Sve ono što vam je nekada koristilo i predstavljalo blagodeti civilizacije u okolnostima sveopšte bede postaju strašila, zvona za uzbunu od kojih vam počinje lučenje pljuvačke i preplavljuje vas neopisiv racionalni strah.            

Kućni aparati su samo olupine neke prošle civilizacije koja, u našem slučaju,  nije prevaziđena, već je doživela svoju kataklizmu i zvrje neuopotrebljivi i neprekidno vas podsećaju na vaš status nepravedno osuđenog i nevinog kažnjenika izgubljenog u Svemiru. Isto je i sa garderobom, davno iznošenom za svakodnevnu upotrebu i onom svečanom koja nije za po kući, a svečanosti više nema na kojima bi, makar i demodirani, mogli bar na kratko da se šepurite kao uvažena zvanica. Zvono na vratima uglavnom najavljuje poštara sa računima, sudskim pozivima, bankarskim obaveštenjima, a telefon je sprava sa čije druge strane ne stiže ništa dobro ni lepo, uglavnom opomene, podsećanja bankarskih derikoža i ozvaničenih uterivača dugova ili vapaji drugih davljenika, sve do onog mehaničkog glasića koji vam hladno, ali nekako preteći, saopšti da je vaša sprava isključena zbog neizmirenog računa, ako ste već imali potrebu da nekoga  pozovete makar samo da mu čujete glas, što je danas veoma retko.

Knjige koje su vam nekada služile da se opismenite, da obogatite sopstveni fond jebenih reči i sintagmi, da naučite nešto o životu pre nego što se potpuno uvalite u njegove talase, samo su bezvreda ukoričena groblja mrtvih i beznačajnih reči, rečenica, pasusa i glava bez ikakvog smisla u novonastaloj situaciji, bez smerenica za život koji se u međuvremenu nekud izgubio, vozna karta ni za gde.

I koliko god da se trudite da istrajavate na svojoj čitalačkoj pasiji, da verujete svojoj najboljoj drugarici koja vas nikada nije ostavila na cedilu, nikada razočarala i napustili bez makar i malecnog zadovoljstva, shvatite da više nema tog Getea, Prusta, Dostojevskog, Ničea, Dikinsonove, Sartra, Bukovskog,  Bajrona ili bilo  koga drugog iz plejade magova pisane reči od koga biste mogli da  naučite kako da se snađete u beznađu. Čak ni takvi umovi, kao Orvel, recimo, stari, dobri  Džorž, nisu mogli da pretpostave da će nekada u nekoj budućnosti takvo sranje moći da se odigra. A, oni su i dalje tu. Radio i TV sa kojih vas neprekidno obmanjuju, prete, prozivaju, nesuvislo teše i bodre da istrajete, da shvatite kako sve mora da bude tako kako jeste i da to tamo negde neko budno oko, neki neprekidno uključeni mozak radi na tome da vam bude bolje.

A uz sve to još i satovi koji tupo, neumoljivo i nezaustavljivo otkucavaju sekunde i minute oduzimajući vam delić po delić dužine onoga što vam je još jedino preostalo - trajanje u prostoru i vremenu ovozemaljskog jebenog života sa pljuvačkom koja se neprekidno luči u gladnim ustima.

Ivan Rajović