Ustani Srbijo, davno si zastala!

Kako god se novogovorom srbijanskih botova nazivala ova fešta koja nam predstoji, izbori ili referendum-dum, jedno je sigurno: biće to poslednja i jedinstvena prilika da narod odluči o svojoj sudbini. Naravno, ne mislim da će to biti demokratska utakmica u fer uslovima gde će se sučeliti različite političke opcije duboko zabrinute za boljitak svog naroda i države. A i kako bi kad neprikosnovena nadmoćna vladajuća koalicija poziva na izjašnjavanje u trenutku kad je to, po bilo kakvoj logici, potpuno izlišno, i istovremeno već otvaraju šampanjac u čast svoje pobede? Dakle, iza svega se krije nešto daleko podmuklije i do detalja proračunato. Po svemu sudeći, može biti da je ideja vlastodršca sadržana u nameri da posle izbora, na kojima očekuje pobedu, formira nešto što bi se moglo smatrati udrugom nacionalnog spasenja. Na taj način podelio bi odgovornost za krv, znoj i suze koje nam obećeva, opravdao svoju dosadašnju katastrofalnu vladavinu i, što je najbitnije, ostao na čelu države doživotno, što mu je i cilj.

Dešava se to, ni malo slučajno, u trenutku kada je u državi, po pitanju spoljašnje politike, mnogo toga urađeno, baš onako kako su nalogodavci očekivali. Istovremeno, stvorena je odana vojska politički zaposlenih sledbenika koja je postala jedina klasa koja ima pravo na kakav-takav život. Ono što bi trebalo da bude zajednička otadžbina sada je njihovo vlasništvo, za razliku od svih ostalih, pastoraka, koji umiru kukajući, poniženo ropćući ili pakujići kofere. Čitava konstrukcija poznate nam države profilisana je u skladu sa zahtevima nove revolucionarno-napredne svesti ili nesvesti, obezduhovljena, obezvređena, primitizovana i stavljena u šake jednom jedinom čoveku. Prosto rečeno, i pored svih panegirika u sopstvenu čast i svoje reformatorske sposobnosti, Srbija je po svim parametrima jedno od najgorih mesta za život s tim što nam hod po mukama u krvi, znoju i suzama tek predstoji. I, što je potpuno suludo, to nam se najavljuje kao neminovnost, kao nešto čemu bismo morali da se radujemo kao siroti decoliki Isusi na putu do Golgote, posle čega ćemo da doživimo katarzu ili se vinemo na nebo – ocu svome zajedničkom.

Dakle, čitava ideja se sastoji u tome da se i takozvana opozicija, koje u faktičkom smislu i nema, prigrli kao deo političke kaste i na taj način zaokruži i zaključi proces tranzicije sa jasno definisanim predstavnicima dobitnika i gubitnika. Kao potrošni materijal, ili kolateralna šteta, tu su i penzioneri – gorštaci našeg svekolikog propadanja od kojih bar polovina neće dočekati kraj sledeće etape najavljenih reformskih zahvata. I eto prilike da se svi skupa zahvalimo tim samožrtvujućim orlušinama naše uboge sudbine, koji raširenih krila i izvrnutih džepova i dalje brinu nad našim sveukupnim opstankom.

Čitava farsa, proistekla iz naivne ali opravdane želje biračkog tela da kazni prethodnu vlast za sve što nema ni imena, ni granica beščaća ulazi u novu fazu koja će započeti sa: „Puj, pike, ne važi se“ i u kojoj će se definitivno znati, „kome obojci, a kome opanci“ i „čija keva crnu vunu prede“. Ukoliko se ništa bitno ne desi, već sada je jasno, rekoh već, ko će u kom vozu da se nađe. Tragedija je u tome što će sve ono što vredi ili je vredelo u ovom narodu, zahvaljujući dosadašnjoj selekciji i pažljivom odabiru, svoje putovanje u jednom i jedinom životu po svoj prilici da nastavi u stočnom vagonu.

Ali, kako to biva, nikada nije sve izgubljeno i nema tog vlastoljupca koji je uspevao da događaje, naročito istorijske, uvek podvede pod svoju kontrolu. Mnogi je samoživac istupio zube u trenutku kad su mu bili najpotrebniji i kad je trebalo da zacementira svoje aspiracije ka apsolutnoj i neograničenoj moći.

Prema tome, bez obzira kako ćemo ovo doživeti i bez oslanjanja na regularnost i demokratičnost medija, mnogo je načina da ojađeni narod konačno svoju sudbinu uzme u svoje ruke i zaustavi svoje putovanje u krvi, znoju i suzama kojih je bilo i previše na ovim prostorima.

U ovakvim demokratijama, nonsens je to što manjina uglavnom odlučuje o sudbini većine, a to ne znači da oni koji ne izađu pred biračke kutije nemaju svoj politički stav. Imaju ga, i te kako, a njih je gotovo po pravilu oko 50%. Prema tome, trebalo bi se samo organizovati i stvar je rešena. Ili još bolje, trebalo bi se samo potruditi da svi shvatimo o kako se bitnom trenutku radi, a narod će onda sam odlučiti šta i kako. Jer, narod najbolje zna, a njega se i tiče, na kraju krajeva. Pa, kako uradi, tako će mu i biti. A kad je već sudnji čast, onda bi trebalo malo uključiti i mozak jer dosta je bilo zezanja. Valjda smo, posle svega, sazreli za toliko da možemo da shvatimo da je, ako ništa drugo, sudbina našeg potomstva i opstanka u našim rukama. Prepuštati to botovima na tacni i to uz već otvoreni šampanjac poslednje je poniženje koje se može doživeti, psihofizički krah posle kojeg nas nema čak i ako se pojedinci u fizičkom obliku i budu teturali bivšom nam domovinom pod okupacijom kapitala, prostote i samoživosti. Ustani Srbijo, davno si zasrala!

Ivan Rajović