Više znoja u miru, manje krvi u ratu

Ljubili ste bližnjeg svog, verovali u posmrtne ostatke nekadašnjih, da biste zajedno na kraju odustali od ideje mira, boreći se za rat. U tišini svojih predaka, uspeli smo da ponovimo dugo očekivanu mantru „ma pusti me politike, to su sve lopovi, bivši članovi partije, koji su sada u prvim redovima svake crkve“.

A bez politike nema selameta jer, stoko moja, neko mora da vas vodi, da vam kaže „’ajmo sada preko šiblja, pa u provaliju“. Hvalićete Njegovo ćutanje, i pripisivaćete preteranoj mudrosti. Živećete u zabludi da vas je predaleko odveo, a vi se niste ni pomerili. Očarao vas je svojim senzualnim usnama i patetičnom pojavom. Radikalskom prošlošću budio je uspavane, da bi mogao bolje i više da nas uspava. I uspeo je, jer šta je ostalo od nas sem pokvarenih juga, dva mobilna telefona Telekom Srbije i kanalom nekadašnjeg Studio Beograda? Smešno, zar ne? Sećaćemo ih se kao što se sećamo marketa. A radne akcije i poljoprivredni kombinati su postali istorija koja će se, kao kod Orvela, redirigovati bez upliva realnosti. A to da li se Maca skinula, svi znaju.

Današnja realnost me podseća na loše horor filmove, u kom su se klinci skupili za kampovanje, da se malo izbahate; i onda svakog puta kada se združe, umesto da uđe prava stvar na pravo mesto, dođe seksualno isfrustrirani retard koji redom ubija jednog po jednog, dok ne ostane poslednji klinac koji pobegne, koga možda rani i pomisli da ga je ubio, no seksualno isfrustrirani retard je nezaustavljiv. Ono što nas uče glupi horor filmovi, to je da će retarda uvek biti, i da ne smemo uvek biti bahati klinci koji teže samo da zadovolje svoje nagone. Pobedićemo ih uplivom novih, mladih ljudi, koji su sada u potpunosti spremni da preuzmu odgovornost. Pobedićemo ih radnicima, seljacima, novim ljudima, jer moramo početi od nečega.

Ne trebaju nam novi Čedomiri i Zorani, niti pokušavamo da podstaknemo postojanje istih. Nekadašnja vremena za nekadašnje ljude; danas su nam potrebni oni koji ne postoje, naizgled pasivni, al’ u suštini postojani; oni od kojih ste odavno digli ruke, rekavši „oni ležu rano, ustaju kasno, nema od njih ništa“. Da gospodo, o mladima govorim! I dolaze, samo ne prestajte da se nadate!

U suštini, nemoguće je pobeći od rata, niti se treba boriti protiv njega. Potrebno je da u znoju svom uživamo, kao i u radu, i onda ćemo biti srećni i život će nam biti skladan. Ratovi su nebitni, živite za mir, a vodite ratove u sebi i van sebe. Za bolje juče, a konkretnije sutra. Alternativa postoji!

Stefan Megić