Politika i društvo

Ako niste narodni poslanik, “svršeni” ili polaznik Vučićeve akademije za mlade kadrove ili ako ste – bez obzira na slične biološke podvrste, jednostavno obožavalac njegovog lika i dela, pa ne morate da lupate sopstvenu glavu za koga da navijate, vi pripadate jednoj od dve preostale vrste– ili gledate Zadrugu, Parove i slične umetničke performance ili se bavite sportom u smislu navijanja za svoje izabranike. 

- Mama, jel ono Vučić?
- Ne, sine, ono je bager.
- Ali, mama, deda kaže da Vučić pomera brda, a ona mašina baš, baš, pomera zemlju!

Da, dečija usta svašta kažu... Godinama je serija emisija „Kefalica“ rađena upravo u tom fazonu, sa ciljem da nam taj dečiji pogled na svet odraslih izazove osmeh. Na primer oni detinjasti odgovori na to kako se prave bebe: „Sramota me da kažem, jer je to jedan bezobrazan posao“. Ili: „Bebe se prave od rode ili kupusa, kako ko voli“.

Danas je objavljena tužna vest – umro je Slaviša Lekić. Osećam i dužnost i obavezu da o tom čoveku napišem nešto lepo, jer on je glavni “krivac” što i dalje pišem. Ali kako izbeći da u tom tekstu ne pominjem i sebe, a tu je priča o njemu, a ne o meni.

Svaki put kad pomislim da ne može gore, vlast me demantuje. Ovog puta na tapetu je – ni kriv ni dužan, general Zdravko Ponoš. Nisam dobro rekao, treba – penzionisani general Zdravko Ponoš. A penzionisali su ga u 46. godini, u punoj radnoj i životnoj snazi, sa funkcije načelnika generalštaba, ne ovi sadašnji, već oni bivši – Boris Tadić, tadašnji Predsednik i Dragan Šutanovac, tadašnji ministar odbrane, jedan iz Taićeve ekipe – “Šuca, Goca, Kena …” (vidi prethodni tekst – Boris Tadić kao štetna pojava u srpskoj politici).

Još u uvodu svoje prve knjihge O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012.), govoreći o ulozi stranaca u našem političkom životu, napisao sam:

Kad bismo bili ozbiljni – u vestima o tome u čemu smo sve najbolji u regionnu, Evropi i šitre objavili bismo i vest da je Beograd juče (opet) bio najzagađeniji grad na svetu (Bor, Smederevo, Lazarevac … nisu bili u konkurenciji, jer se objavljuju samo glavni gradovi država).

**Ovo smem još samo sad da pitam, jer ako budu usvojene predložene izmene Krivičnog zakonika (javna, negde objavljena diskusija od 20 dana, ističe već za koji dan) za takvo pitanje bih mogao da zaglavim u zatvoru godinu dana:

Susret najpoznatijeg holivudskog gusara i najvećeg Kapetana Hobotnice bio bi najznačajniji događaj protekle nedelje, samo da živimo u nekoj normalnoj zemlji. Dobro de, znam! Ne kraže se „gusar“ nego „pirat“ i u normalnoj zemlji ne postoji sprega vlasti, proizvođača droge, policije, pravosuđa i medijske porote. Ustvari, normalne zemlje su prikraćene za mnogo toga što uspeva na ovim prostorima. Hobotnica, „La Piovra“, je bila prvenstveno italijanski specijalitet, međutim ovde je uveliko nadmašena.

Za razliku od onog čuvenog - epskog boja, koji se desio pre nešto više od šest vekova, a koji je u odnosu na značaj i srazmeru bio u rangu sa najvećim ratovima na svetu tog doba, ovo novo očekivano i predvidljivo isukivanje mačeva, biće u pravom smislu te reči - bitka, neko će reći i "borbuljak", ograničenog inteziteta i trajanja - u kojem je s obzirom na odnos snaga dve zaraćene strane i aktuelni trenutak međunarodne političke scene, lako predvideti epilog: Srbi će potisnuti Albance sa severa Kosova i Metohije...

Nije odlikovanje Milorada Vučelića, koje mu je dodelila Srpska pravoslavna crkva – orden Svetog Save drugog reda “za višegodišnju uspešnu saradnju, novinarski profesionalizam i afirmaciju hrišćanskih vrednosti i vrlina”, jedini razlog ovom tekstu – to je samo povod.