Slađana Belko

Koliko puta je već ovo čula?

- Morao sam zbog dece….

To što ta deca imaju godina koliko je ona imala kad je izgubila oca njemu nije bitno. Tako je bilo uvek. Kada deca zatraže pomoć, besmislenu, nerazumnu, sebičnu i nezrelu, on zaboravlja  obećanja njoj data. Na pitanje za koliko da spremim ručak, odgovora - javiću se…..

Dolazi sav uzmuvan i pospan, kao čovek koji je već ručao, negde…

Verovala je da kad se zavuče pod njegove otežale krošnje i ostane dugo, dovoljno dugo da male bubice počnu svoj magični ples, da će se probuditi u čauri,obmotana svilenkastim nitima. Dudovi su rasli svuda oko nje, u parku kod česme., u dvorištu Doma armije koje se graničilo sa dedinim i gde su u tople letnje večeri preskakali ogradu i krili se pod dudovima da krišom puše, prve cigarete napravljene od kukuruzne svile ili ukradene iz pakle starije sestre.

Odrasla je uz knjige i reč. Majka, ujak, ujna svi profesori ili učitelji. Pravopis i književni govor se podrazumevao. Bez čudnih, toliko karakterističnih akcenata za jug ili onaj gorštački deo koji ponosno ističe da je to jezik Vuka. Možda i vukova, dodala bi ona. Bez razvučenih slogova i zastajkivanja kao u vojvodjanskoj ravnici. Brzanja iz planinskih brzaka Homolja, lenjih i bespotrebno dugih rečenica Vračara, mumlanja novokomponovanih Zemunaca, čitaj Surčin, i sve tako redom.

Sećate li  se prvih najlonki? „Vesna“ Sjenica, tkanje gusto kao džak za krompir. A i jačina im beše ista. Vuci, cimaj, tegli nikad da se pocepaju. Sedamdesete u našim životima petnastogodišnjkinja. Naše majke, bake, tetke, nosile su čarape . Na haltere. I govorile da smo suviše mlade za to.  „Nada“ u crnosivom pakovanju, sjajne čarape , u pravom smislu čarape. Koje lagano namotavaš na prste obe ruke, navučeš na nožne prste i onda klizeći uvis oblačiš. Još ako to neko gleda, e onda proces traje tri puta duže.

Opet rat, glad, inflacija, sankcije. Nestašice struje, goriva, prevoz ne radi. Seljaci dočekali svojih 5 minuta. Kurve, ratni profiteri, iskrzane kragne na košuljama, iskrzane igle u venama, ušmrkani doktori, pocešane zastave i bušne patike.
Strah od vašiju, bolnog kuka i nemanja proteze, zubne. Embargo kolači i zaboravljeni ukus narandže.
Komšijski ispraćaj na groblju okupanom sirenama. Sve krstače izvaljene za potpalu. Parketa odavno nema. A knjige su baš dobrodošle. Vi spaljujete svoje virtuelne. Oseća se smrad gume u trenju.

Kad prorade koreni. I navike iz zavičaja. Tačno u 8, svake večeri, u jednom novobeogradskom bloku, ista scena :
- Zoroooo, javi seeee.
- Tu sam.
- Jesi li dobrooooo?
- Odlično.
- Jel te dira ko?
- Ne, evo 16. dan.
I pored svih vibera, hangs out, whats uppa, messengera, smsova, ojkanje s brda na brdo je neprevazidjen običaj. I u meni izaziva sećanja
I kao da se uključi vremenska mašina i proradi vremeplov. Vrati me mnogo godina unazad.

Svi gradovi su posebni na svoj način, ali ima jedan posebno svoj.
Svi gradovi imaju dušu, ali jedan je i sam duša.
Svi gradovi sećaju na januar, ali samo u jednom se vide tragovi malih stopala,
Svi tragovi imaju trgove, samo jedan ima sokak sa brojem 33.
Svi gradovi imaju mesta za sveće i cveće, samo u jednom vidim plamičak moje, one sa balkona Sava centra.
U sve gradove se ne treba vraćati jednom kada odeš, samo iz jednog ne treba nikada ni odlaziti.
……

Koliko ima sati?

Uvek je u januaru zimski raspust. Čim nam Jovanka (učiteljica iz Ribnikara) podeli knjižice (djačke, sve petice i primereno vladanje, to je nekad bilo važno) spremamo se majka i ja na put. Vozom do Niša, presedanje za Zaječar i onda lokalom do Negotina.  Ranih sedamdesetih prošlog veka to je bilo još jedino mesto gde je saobraćao voz sa drvenim klupama. Treći razred, svi u jednom kupeu. Zvali smo tu prugu Negotin city – Zaječar Francisko. Gledali kaubojske filmove. U lokalnom bioskopu. Valjda od tog doba volim „Cinema paradiso“.

Na uglu te obične ulice jedna neobična prodavnica. Butik čaja. Ovo je priča o čaju. I lordu. I knezu. Ili obojici...

..........