Dokažite mi...

Prepuštam se vama, vašoj odluci... Skidam slojeve i slojeve svega što se nakupilo na mojoj duši. Slojevi osećanja, izmešani bol i sreća, tuga i osmeh... Pokušavam da dođem do početka. Gubim se u nataloženim emocijama... Ne znam odakle da počnem. Sve te stvari u meni, stvari o kojima pišem a koje nemaju imena, sada me pritiskaju. Hoću da ih izbacim, da ih stavim na parče papira. Ponekad je teško naći prave reči... Kako napisati uzdah i bol? Kako staviti senke prošlosti ovde? Ludilo je u meni, u mojoj duši... Pratim sve zvukove u sebi, pokušavam da shvatim šta se to dešava. Obećala sam sebi puno toga, dala sam previše nade svojim snovima... Nečiji strahovi su pobedili... Ne moji, ja se ne bojim. Šta je to što me pokreće? Šta je to što vas zaustavlja? Na čudnom mesto, osetim bol povremeno... Možda je to na mojoj ranjenoj duši? Razumete li vi šta je ljubav? Znate li za poljubac što direktno u srce udara? Znate li za magiju dodira?

U ovom trenutku, ja sam sklopila mir sa sobom. Ljubav je stalna. Ljubav nije ljubav ako se menja sa okolnostima. Ljubav ne zaustavlja ni jedna prepreka. Kada se spoje dve duše, ništa ih ne može zaustaviti. Ljubav je svetionik u mraku... Njena svetlost ne bledi kad vetar duva ili kiša pada. Ljubav je vatra u očima... Vatra koja se rasplamsava sa svakim uzdahom. Plamen koji blista i osvetljava sve oko sebe. Ni jedna bura je ne može ugasiti. Čista i iskrena... Gde je nestala ta ljubav? Gde je ljubav što kroz pogled jednog oka sleće u dušu? Grešim li ja? Grešim li što verujem u nju? Presudite mi... Odlučite... Ja sam sklopila mir sa sobom... Prepuštam se vama, vašoj odluci... Dokažite mi... Dokažite da niko nikada nije voleo... Moje srce se sad oslanja na moje misli. Moja duša čeka odluku srca. A um bi da čuje šta vi imate da kažete... Dokažite mi. Ludilo je u meni...

Zorica Zoja Mladenović