Izvinjenje džangrizavima

Ovim putem želim da vam se izvinim što svojim tekstovima pokušavam da vas bodrim, da vam ulijem malo nade i vere u bolje dane. Izvinite što pokušavam da vam ukažem na to da nije sve tako crno, da je život najvredniji poklon koji ste ikada mogli dobiti, da promenom stava i misli možete u njemu uživati ko god da ste i gde god da ste. Izvinite što krivim svoju, i ovako bolesnu kičmu, pišući o tome da ukoliko želite promene morate učiniti nešto, a ne samo sedeti i plakati, jer je teško, jer vam ne ide, jer ste pesimistični i nervozni.

Oprostite mi, ako možete, što se trudim da vas motivišem, inspirišem i da vam ukažem na to da ste mnogo moćniji, snažniji i sposobniji nego što verujete da jeste; što vam ukazujem na to da još uvek nije sve izgubljeno i šta god vas mučilo u životu u stanju ste sami popraviti, preokrenuti, zalečiti.

Oprostite mi, ako se to uopšte može oprostiti, što svetlim u ovom mračnom svetu, dok većina poslušno ćuti u mraku; što svima nudim osmeh, razumevanje i lepu reč, čak i kada mi nije do toga; što uporno tvrdim da ima svetla na kraju tunela, kao i da je vaš zadatak da kroz taj mračni tunel koračate hrabro, ponosno, visoko podignute glave.

Izvinite ako vas moje reči pogađaju, ili ako vam deluju uvređujuće, ili ako ste pod utiskom da upiru prstom u vas. Ali, ako se osećate prozvanim, verujte da onda i jeste, ali ne zato što sam vas ja prozvala, nego jer ste u mojim rečima pronašli sami sebe. Žao mi je ako ste povređeni, jer uviđate da ima onih koji bolje podnose život od vas, iako im ne cvetaju ruže; ako ste ljubomorni što ima vrednijih i upornijih od vas, onih koji guraju napred i kad ići napred deluje uzalud. Žao mi je ako nemate petlje da bilo šta učinite da sebi poboljšate život, jer je lakše zavući se u mišiju rupu i cviliti, pa vas onda mnogo nerviramo mi koji smo odlučili da se borimo, koliko god da je teško, bolno ili opasno.

Posebno mi oprostite što vas bez prestanka pozivam na promene, kako spoljašnje, tako i unutrašnje. Znam da vam ove unutrašnje posebno idu na nerve, jer za njih ste samo vi odgovorni, jer iziskuju puno rada, puno učenja, vežbanja i strpljenja, jer uspeh čuvaju samo za one najupornije, najstrpljivije, najizdržljivije, a vi to niste, a možda nikada nećete ni biti.  Zato, izvinite što ste čitajući moje reči to konačno shvatili, pa ste ljuti na sebe, a iskaljujete se na meni.

Oprostite mi što iz vas na površinu izvlačim samo ono što duboko u vama zakopano, pa vas nateram da se izlanete iziritirani podstrekom, ljubavlju i razumevanjem i pokažete od čega ste satkani. Priznajete svojim komentarima nepoverenja, kritike, malodušnosti i zlovolje da ste, zapravo, prepuni mržnje, besa, straha, sumnje, gorčine, da ste slabi i kukavični. I dok čitate ono što ja pišem nekako postajete toga svesni, pa ste onda još ljući i goropadniji.

Ako možete oprostite mi, ako ne, i to je u redu. Možda moje reči vama ništa ne znače, ali ne znače ni meni vaše. Nećete me pokolebati, niti uzdrmati. Moja je svrha da držim baklju u tami kako bi oni koji hoće da žive, da pronađu izlaz, da im bude bolje, krenuli prema svetlu. Ako je vaša svrha da pljujete i šibate onog ko drži baklju onda neka tako i bude. Ali jednog dana ja ću izaći iz strašne pećine tame i neznanja sa onima koji su ugledali svetlo i pratili ga s verom i nadom. A vi ćete ostati zauvek u mraku, sami, izgubljeni, uplašeni i džangrizavi.

I možda, samo možda, kada shvatite gde vas je vaša džangrizavost odvela, vi ćete se izvinjavati meni.

Bojan Čupić