Lavirint

Ne mogu da razumem, niti sam ikada mogla, ljude koji se odmah „mire sa sudbinom“, ljude koji zariju glavu u šake i bespomoćno ridaju, umesto da makar nešto pokušaju ne bi li promenili okolnosti koje im neodgovaraju. Ja odustajem kad iscrpim sve moguće resurse i zadnju kap snage. Čak i onda, ponekad, samo pravim pauzu. Pomislio bi neko da sam odustala, a u stvari, ja se pritajeno spremam za novi napad.

Ako čovek dođe u situaciju da može da kaže da je sve na svetu pokušao i da mu nije uspelo, savest će mu biti potpuno mirna. Posle svega ostaje mu samo da se smiri, da prihvati stanje, jer zaista je nepromenjivo. I sam se u to uverio. U situacijama kada se na okolnosti zaista ne može uticati, pametnije je prihvatiti bespomoćnost. Mnogo pametnije nego histerija. Iz nekih razloga, tako je moralo biti. Velike su šanse da je tako najbolje, iako se možda na prvi pogled ne čini tako.

Kao nacija, nismo bili učeni tome da problemi služe za rešavanje i da su prisutni kako bi nas nečemu naučili, a ne da nas pokose, zakolju, zakopaju dva metra ispod zemlje. Odakle nam uopšte ideja da ne treba ni pokušavati? Kako možemo unapred znati da ne vredi? Ne možemo videti šta nam donosi budućnost, niti znati zašto neka prepreka stoji ispred nas. Nismo proroci. Ponekad se desi da nam „matematički“ problem reši „jezičku“ nedoumicu. Ko bi to mogao predvideti? To što smo krenuli određenom stazom ne mora nikako značiti da ćemo stići na najlogičniji mogući cilj. Poenta je samo krenuti. Nikada ne možete znati šta vam rešavanje nekog problema može doneti. Kakva znanja, kakva iskustva, kakve darove.

Ništa se životni izazovi ne razlikuju od lavirinta. Ušao si sa jedne strane i cilj ti je da nađeš izlaz. Bauljaš tamo-vamo. Obeležavaš staze mrvicama hleba, da ne bi više puta išao istim putem, ili se vrvteo u krug. Usput upoznaješ one što idu istom stazom, pa malo idete zajedno. Onda stignete do raskrsnice pa vas putevi odnesu na različite strane. To je sve dobro. Uživali ste malo u društvu, razmenili iskustva, mudrosti, mišljenja. Nastavljate sami. Ubrzo možete naići na nove saputnike. Ako ste mudri, dok tražite izlaz uspećete da se malo i zabavite, da uživate u avanturi traženja cilja, da se nadišete svežeg vazduha i uberete po koji cvet.

Prepreke su postavljene i od vas se očekuje da ih preskačete. Možda bi poneku možete zaobići, ali to samo ako baš morate. Zaobilasci se ne preporučuju. Skok podrazumeva učenje, sazrevanje, napredak. Ali kako god. Samo koračajte napred. To je život. Večita trka ka nekom cilju. Kad se stigne do jednog, malo se možda odmori, pa se kreće prema drugom. Usput se uči o sebi i drugima, o životu i njegovoj svrsi,o svemu i svačemu. I šta ima loše u tome?

„Uprkos svemu”, neka vam bude životni moto. Udahnite duboko onaj čuveni balkanski inat, glavu gore, i samo napred. Hodajte kroz taj lavirint poletno i veselo. Budite srećni što imate privilegiju življenja,  jer nema je svako. Mnogima je data samo kratko, pa im na prečac oduzeta. Možda bi neko rado bio na vašem mestu, umesto duboko pod zemljom.

Zato ulećite u taj lavirint i ne mrzite ga. Posle njega čeka vas još veći, teži, komplikovaniji. A na svakom izlazu čeka vas dobitak. Možda ne novčani, ali od neprocenjive vrednosti. To je sigurno. To je zagarantovano.

Bojan Čupić