Mit o slobodi

Kada sam se razvela, po prirodi stvari sam, po ko zna koji put, okrenula nov list u životu. Usledio mi je povratak u stari grad, koji je istovremeno za mene bio i nov, otpočinjanje drugih poslova, menjanje okruženja... "Sada si slobodna", rekla mi je tadašnja drugarica, "Sada možeš da radiš šta god želiš!"

Međutim, na njeno negodovanje, moje navike sam vrlo malo promenila. Noću sam spavala ili čitala i pisala, umesto da lumpujem. Danju sam provodila vreme na fakultetu ili radeći nešto konkretno, umesto da se razvlačim ko slina "u svojoj slobodi". I dok sam krojila svoj život ispočetka, baš onako kako odgovara mojoj meri, pratila me je mantra nekadašnje prijateljice: "A što ne probaš ovo, a hajde ovamo, a hajde onamo, a daj vidi ovog slatkog dečka, a ma daj promeni tu dosadnu frizuru..."

Uz punu svest da je ona sigurno mislila najbolje, posmatrajući stvari iz njene perspektive, ja sam tada, malo uzdrmana naglim promenama u životu, promatrala ono šta ljudi smatraju slobodom. A šta je za njih bila sloboda? Da se opijaju do besvesti, dok im se čula ne rastoče u besmisao? Da strogo slede dogmu onoga što se smatra zabavom i ludim provodom? Da budu promiskuitetni na sve moguće i nemoguće načine?

Kad kažem promiskuitet, ne mislim samo na seksualni. Mislim na sve vrste privatnih interakcija bez ama baš ikakvih kriterijuma. "Pa šta ako me je zagrlio, ma neka me malo i ljubi, ma malo i da se poigramo, kakve veze ima." Meni je takvo ponašanje bez ikakvih kriterijuma ravno čoveku koji hoda ulicom i onda gricne svaki otpadak koji naiđe usput, jer "sve treba probati u životu!" Pa se onda malo ispovraća, pa poliže tu istu povraćku, pa krikne, „Živela sloboda!“

U tom magnovenju od međuodnosa, gde se sve rastače u vrtlogu gubljenja vremena, razvlačenja, sve vremenom biva začinjeno dosadom, a čula otupe do te mere da im je potrebno uvek nešto jače i interesantnije da ih ponovo zagolica...

Ne, to za mene nije sloboda. To je besciljno lutanje kroz maglu nesvesti... Za mene je sloboda da svako definiše svoju stazicu kojom želi da se kreće, da zasadi i cveće po svojoj volji kraj te iste stazice života. Jer - ono što je sloboda za druge, ne mora biti sloboda i za mene... i obratno. Takav je mit o slobodi, ako osoba želi da ga živi, mora da ga iskreira sama, sa što manje uticaja tuđih dogmi.

Na kraju ove priče, putevi moje tadašnje drugarice i mene su se razišli. Za mene je njena sloboda bila prilično autodestruktivna, a za nju je moja sloboda bila dosadna i ograničena. I to je sasvim u redu, jer - svako ima pravo na svoju slobodu.

A van njene i moje percepcije, kosmos sadrži čitavo obilje mogućih opcija, potpuno van ličnih i rigidnih pojmova "slobode".

Ana Benčić