Ni reči više ne ubijaju...

Moderna su vremena. Raditi na sebi je neophodnost. Poželjno je odlaziti na treninge asertivne komunikacije, NLP savetovanja, psihoanalize. Ali, da li se u ovim vremenima pomodarskog rada na sebi pitamo kakvi su rezultati? Kako koristimo moć komunikaciije? 

Uspevamo li da prevaziđemo negativna stanja koja se gomilaju u nama? Pronalazimo li mehanizme pomoću kojih možemo uspeti da budemo fini, dobri, vaspitani, uslužni i ljubazni? Ili bar nešto od toga. Skup tih osobina nekada je bio neophodan da biste postali dobra, cenjana i poštovana osoba – privatno i profesinolno. I pored svih tehnika za samokontrolu sve je više netrpeljivosti, neprijatnih rasprava i otvorenih uvreda. Ne samo u verbalnoj, već na svim nivoima komunikacije.

Kada smo postali prostaci? Kada smo postali toliko primitivni da nečije mišljenje uzvratimo uniženjem i komentarima koji nas, glupavo smatramo, podižu na pijedestal, dok oni koji misle suprotno nisu vredni čak ni osnovnog ljudskog poštovanja i uvažavanja?

Koliko često nam se desi da smo toliko oholi i puni sebe i kao najgori primitivci, uvredama argumentujemo drugačijem mišljenju? Koliko puta ste čuli da neko odbrusi u stilu: „Get a life.“, „Ako nemaš ništa pametnje da radiš, molim te nemoj se baviti mojim životom“? ili: „Te retardirane kvalifikacije kod mene ne prolaze, ja sam iznad toga“

A koliko ste tek puta čuli da neko „Nije sa vama ovce čuvao“; „Da je on/a sa ovog asfalta, a iz kog blata si ti doš(la)o?“

Ekspanziju ovakvih prostakluka omogućio je velikim delom internet. Globalna mreža komunikaciju je uprostila da te mere da ljudi i ne razmišljaju na koji će način napisati ono što žele da iskažu. Grubost je najblaža reč. I to sve zbog toga što nam internet pruža privid sigurnosti. Jer, sada možemo da se krijemo iza svojih računara i da damo sebi dovoljno vremena da pobegnemo od neprijatne situacije u koju smo se uvalili, tako što ćemo odbrusiti i nestati sa mreže. Ili izbrisati sve što smo napisali, kao da nikada nije ni bilo napisano.

Potom možemo mirno otići da večeramo, gledamo televiziju, čitamo knjigu ili sa prijateljima izaći u grad.

Pametnjaković(ke)i, koji sada sebi obilato dozvoljavaju bezobrazluke, u vreme kada je komunikacija odvijala oči u oči, nisu smeli da pisnu. Tada su bili neprimetni i bezbojni, nedovoljno samouvereni da govore otvoreno i jasno. Ćutali su u zadnjim redovima i niisu smeli da istupaju, a usudili su se tek sa masovnom upotrebom računara.

I tako su odjednom postali važni do te mere da je kompleks niže vrednosti prerastao u kompleks više vrednosti. Jedino što vas spašava da i fizički ne nastradate je taj isti internet; da ste bliže, razgoropađena jagnjad bi kidisala kao gladni vukovi.

A šta nam je činiti?

Zamislimo stara dobra vremena u kojima neko nevaspitan pokušava da vas uvredi rečima, a vi se smeškate kao da vam govori najdivnije hvalospeve. Zamislite dalje da bes u nasilni(ci)ku raste do te mere da ne može više lako da smisli, niti da tečno saspe ružne reč kojima bi vas izve(la)o iz takta. A vi se i dalje smeškate i gledate mučeno biće u oči. Mirno, bez ijednog trzaja, jer u celoj situaciji niste vi osoba koja se blamira.

I šta mislite, ko će najpre da skrene pogled, pokupi se i ode?

Šta vas sprečava da isto to uradite i na internetu, čak i bez aktiviranja opcije “ignore”.  

Ljubiša Boretov Nikšić