Novi početak – Neizostavan kraj

Prvo što je trebalo naučiti je da se misli zadrže kao što ronilac zadržava dah, kako u svom rojenju ne bi pobegle, iščezle, kako se ne bi zaplele u čestim slikama, česticama prošlosti koje su u biću neretko jače od svega ostalog. Oživljavajući prošlost, osećamo neizmernu sreću, ushićenje, gotovo euforiju, verovatno samo zato što je doživljena, konačna i nepromenljiva.

Priznajemo li da ne umemo da živimo u sadašnjosti? Sadašnjost je opterećena strahovima od budućnosti zbog kojih se nećemo pokajati javno kada budućnost postane prošlost. Zažmurićemo, vežbajući svakodnevno, stvarajući profilaksu zaborava veštački izumljenog za nove zahteve svetskog poretka.

Fragmentima prošlosti odajemo se lako kao slatkim porocima, nudimo im se nesebično iako to može delovati profano i vulgarno, sanjalačkim duhom dobrovoljno lutamo po nepreglednim prostranstvima njenim u nadi da će nam podsvest otvoriti još davnije kutke tuđih sećanja i ne shvatajući da sami tako otvaramo put ka ropstvu duša iz hazarskih verovanja Lovaca na snove. A kada se probudimo u realnosti shvatamo da smo zapali u dvostruko ropstvo, jer ta stvarnost nije ništa drugo nego koncentracioni logor za naš duh i misao.

I onda, ranjeni i depresivni prestajemo da osećamo onu slobodu koju smo ljubomorno čuvali, koju smo preterano isticali ne shavatajući da rađamo zavist u očima malih koji slobodu nisu imali ni sa mladošću, ni sa detinjstvom, koji su je odbacili još u prenatalnom periodu. I pitamo se ko nam je ukrao poetski miris kiše, ko nas je oskrnavio kroteći vetar iz naše kose, ko nam je ukrao prkos i darovao nam depresiju. Oni mali, nedostojni i ljubomorni. A kada shvatimo da sa tim našim vrednostima, dragocenostima nisu učinili ništa, samo su ih oduzeli, ukrali, oteli, samo zato da ih mi ne bismo imali, samo zato jer oni ni ne znaju kako se upravlja takvim božanskim darovima, niti su im bića dovoljno otvorena za spoznaju njihove vrednosti i lepote, zapitaćemo se, nije li nas oholost i gordost povela tim putem, jer nismo hteli da mislimo kako svaki početak ima kraj, kako i estetika ne mora nužno doživeti rekonstrukciju, kako su to želeli Po ili Bodler, već može nestati, potpuno se dezintegrisati, neizostavno iščeznuti?

Ana Radojčić