O čemu razmišljaš?

O čemu razmišljaš kad se iznebuha probudiš usred noći, ili negde tik pred svitanje, bez alarma, bez potrebe, bez ukućana kojima nešto treba?

Osim o neplaćenim računima, ratama za kredit, potencijalnim bolestima, komšiji sa boljim autom, pičkamumaterinalopovska(!?) Osim o besmislenom životarenju u Srbiji od koje su predhodna deca napravila straćaru za novu decu. Osim o svojoj deci i strahovima za njih. O čemu?

Ja o Giletu iz "Orgazma", mom odrastanju uz poeziju Džonija Štulića i Milana Mladenovića. Tu i tamo, "Idola", ovde i onde Dorsa i Kleša. Tamo i ovamo Šabana Šaulića i Nervoznog poštara. O tome kako se čitav jedan emotivni sklop, u ovom slučaju moj, izgradio oko teških životnih filozofija fenomenalnih, ali gudriranih gurua moga grada, idealista sa teškim bremenom nadolazećeg besmisla, partizanskih sinova koje je bolelo dupe za klase i bezklase, al’ ih je zbog toga bolela glava od nerazumevanja i napušavanja ukalupljenih im očeva i stričeva.

Kad se formiraš uz bunt, Ničea, pank-rok i primesa ibarske magistrale, otvrdne nešto u tebi do granica mekoće šećerne vune, pa od svih bežiš u sebe, tražeći način da pravilno izbegneš pravila. O, da, stignu te ona; izvije se taj laso iznad tvog vrata, obavije te uže i odcupkaš do svoga mesta u krdu raspevanih bivoljih devica, raspevaš se i ti.

Onda vidiš da kopniš zdrav, tuguješ srećan, imaš a nemaš. Ne znaš zašto. Vraga! Znaš! Zato što postoji još nešto osim ćevapa, gulaša i pita. Osim o'lađenog piva i Lige šampiona. Osim dečijih temperatura, petica i omalele obuće. Osim od tebe slabog zavisi. A kcelulita i bora. Osim tebe i tvog mikrosveta, nesavršenog i strašnog, jero si ti i da li imaš snage da ga učiniš i održiš savršenim? Ko sam ja?

O tome razmišljam kad se usred noći iznebuha probudim. Ko sam ja? Zato ne volim Balaševića i njegovu bajkovitu urnu emocija. Ni moderne američke pisce. Ne volim fitnes centre i latentne alkose koji se kunu u ženu i decu dok zevaju u poprsje neke starletine iz komšiluka. I ne volim šumu muke kad se krije iza slamke spokojstva. Kao nezaštićeni svedok konačnog pada superega u kaljugu očekivanja mase, udarana pesnicama nerazumevanja, još uvek, kada se iznznebuha probudim usred noći, razmišljam o greškama iz kojih sam naučila kako da ostanem dosledna sebi.

Jelena Milenković Mladenović