Priča bez kraja

Dokle će se od mene očekivati da se izvinjavam što sam tzv. “pozitivac“? Zašto uopšte ljudi koji misle drugačije moraju da se večito izvinjavaju, da objašnjavaju, da se pravdaju? Zar ne bi trebalo da je obrnuto? Da se „negativci“ izvinjavaju ostatku sveta što su namršteni, sarkastični,  što sve vide crno, što žive bez nade, bez svetla, bez vere u bolje dane.

Misle li oni da je lako biti optimističan? Gde piše da je lako biti entuzijasta? Nigde. A zašto? Zato što nije ni malo lako. Zapravo, ako počnete da čeprkate po površini ove teme, pronaći ćete informacije da je upravo obrnuto. Lakše je biti nervozan nego se smiriti. Lakše je kuditi nego hvaliti. Lakše je napadati nego se braniti. Postati i ostati optimista zahteva mnogo, mnogo rada i truda. Zahteva nesalomivu veru. Istrajnost. Strpljenje. Izdržljivost. Ogromno znanje! Instrospekciju. Analizu događaja. Svakodnevnu samo-motivaciju. Disciplinu. Upornost, upornost, upornost.

Ne pomisle li ikada oni što nam zameraju osmeh, da bi svet možda bio mnogo lepše mesto da nas ovakvih ima više? Zar ne bi život bio lakši da ima više ljudi koji ne vole da se svađaju? Ljudi koji kažu ono što misle? Ljudi koji se svojski trude da drugoga ne povrede iako su napadnuti? Ljudi koji samo gledaju kome bi mogli pomoći, a ne odmoći ili zloupotrebiti? Ljudi koji žive da ohrabre, motivišu, uteše, inspirišu? Ljudi koji ne vole da se nadmudruju, takmiče, verbalno nadmeću? Ljudi koji vole život, šta god im on doneo, uključujući i te što im smeta naš „ružičasti“ pogled na svet?

Jedan od problema je to što ljudi koji me poznaju samo kako autora ne znaju puno o mom ličnom životu. Ubeđeni su da je meni dobro, šta više super, pa sam zato stalno „hepi“. „Lako je njoj, i ja bih bio nasmejan da živim u inostranstvu“... Daleko je to od istine. I mene je život šamarao. Ma, šta šamarao, tukao, šutao. Pamtim vremena kada sam gledala u nebo i svađala se sa Bogom, u koga, usput, tada nisam ni verovala. Vikala sam na njega smatrajući da je surov prema meni. Zakucavao me je nebrojeno puta, vraćao na početak, zadavao mi nemoguće zadatke za rešavanje, prepreke koje je lakše obići nego preskočiti. Mučio me, kinjio, stavljao u bezizlazne situacije. Sve to da bih na kraju shvatila da je sve u mojim rukama, da su ljudi ko-kreatori svoje sudbine, da možemo da utičemo na okolnosti, da možemo sebe da promenimo na bolje. Poenta je bila da shvatim da mi može biti bolje, ako se samo potrudim. Došlo mi da mu kažem: „Pa što to nisi ranije rek'o???“

 Tolika patnja za prosvetljenje. Ali vredi. Možda prosto ne može drugačije.

Dakle, nije mi lako. Imam zdravstvenih problema koje rešavam u hodu. Sama. Ne zarađujem. Mnogi me kritikuju zbog toga, smatraju me lenjom, nesposobnom. U kapitalističkom društvu se uspeh i čovečnost mere veličinom plate, kuće i auta. Volontiram u bolnici u koju dolaze ljudi na samrti. Mnogi me zbog toga smatraju budalom. Volontiram svoje reči, misli, dobronamernost. Mnogi te iste moje reči napadaju. Borim se za svoju životnu filozofiju, krvnički. Borim se za sve što je ljudsko, prostodušno, iskreno, puno ljubavi. Osetljiva sam. Potresam se i zbog sebe i zbog drugih. Plačem kad vidim gladno, jadno, ugroženo dete, kuče, mače, bilo koga.

Ne želim da vam kukam. Trudim se da to ne bude moj stil. Samo vam kažem da sledeći put kad naletite na nekog pozitivca znate šta sve stoji iza tog osmeha. Niko nije pozitivan zato što mu je sve potaman. Upravo je obrnuto. Polako mu postaje sve potaman kad odluči da pređe u pozitivce. Gura polako dan za danom. Stavlja ujutru osmeh na lice, skine ga uveče pre nego što ode na spavanje. Ponekad se desi da ga nešto pomeri svojom suprotnošću od onog na čega je sebe naučio, pa mora da zastane, da da sebi malo oduška, da otplače, da se izjada, istrese možda na tastaturi. Kao ja sada. Nadam se da mi nećete zameriti.

Život je lep. Ali, bio bi mnogo lepši da ima više „pozitivaca“.

Bojan Čupić