Pričaću ti lepe priče dok ne zaspiš

Voleo bih da znam kuda tvoje misli blude, dok ukočenog, beživotnog pogleda posmatraš mrlju na tavanici iznad bolničke postelje. Želim da doprem do tvojih misli i osećanja, ali mi ne dozvoljavaš. Ne možemo dalje, jer došli smo do trenutka kada si konačno ostvario sumanuti naum, umoran se predajući. A ovi ovde te ne vole, ili su barem ravnodušni. Za njih si samo još jedan karton obeležen velikim slovom F, razvučen između brojeva 30 i 39. Tužan je ovaj svet u kom se ljudi kao ti, više boje života, nego bolesti ili smrti.

Dok te držim za tu zavijenu ruku, želim jako da te stisnem da zaboli rana iznad dlana, da vikneš na mene, da zaplačeš ili tiho jaukneš. Ali, neću to da uradim, dovoljno su te drugi povređivali. Dolazim ovde da bih ti pričao lepe priče dok ne zaspiš. Možda sam i sâm kriv što sam mesecima govorio da će sve biti dobro, da si ti dobro i da je ovo samo jedan period u nizu onih koji se smenjuju u životu. A umeo si da budeš takav kada se nanovo zaljubiš pa veruješ da, u tvom svetu lake zabave, trajna ljubav ipak postoji. Kad sve prođe, vraćao bi se meni, svom prijatelju iz senke, razočaran, gurnut u ponor beznađa i samosažaljenja. Pa ponovo zaljubljivanje i razočaranje... I u tim pokušajima, nadanjima, kratkotrajnoj sreći i dugim patnjama, nizali su se meseci i godine.

Priznajem, u početku sam te samo površno slušao, zaokupljen mislima o poslu i drugim potrebama. Protraćio si mnogo vremena pokušavajući da mi privučeš pažnju. Bio sam ubeđen da si samo drama queen.

Mea culpa, mea culpa, mea maxima culpa... Oprosti mi, znam da me čuješ.

Možda nisam bio dobar sagovornik, ali Bog mi je svedok da sam se trudio. Pokušavao sam da razumem svet u kom obitavaš, makar onu njegovu spoljnu stranu oličenu u roditeljima koji se prave da ne vide, prijateljima koji misle da vide i kolegama koje su te posmatrale ispod oka. Mogu samo da pretpostavim koliko je bilo teško nositi taj teret osuđivanja u ovom društvu kad ti drugi uzmu bitisanje u ruke pa ga cede, odlivaju i presipaju, a na kraju samo prospu po suvoj zemlji, ispucaloj od zlobe, koja te žedna upije i preda tihim pričama u četiri oka i milionima jezika. Govorio sam ti stalno da to nije važno, jer niko ti nije zavirio ispod tesne kože. Da jesu, videli bi divnog mladog čoveka koji traži razumevanje. Ljut sam na tebe što si, odajući utisak zaljubljenog tinejdžera, mislio da si dovoljno zreo muškarac. Žao mi je što me nikada nisi poslušao, ali sam isto tako uveren da si morao da prođeš na taj način kroz život. Ali neću više da se ljutim, ovde sam da bih ti pričao neke lepe priče.

Sećaš li se kad smo ležali na bregu i gledali kako ravnica srasta sa nebom? Kako smo samo odvažno vikali da je ceo svet naš, a potom i nabrajali čiji još, počevši od baba Slavke sa prvog pa sve do nekog plemena u amazonskim šumama. Jer, naš svet nikada nije bio samo naš, uvek smo ga delili sa drugima, šireći sreću vaseljenom i smeštajući je u naša srca. Ti čoveče, umeš da voliš. Tebe vole. Tvoj život isprepletan je ljubavlju i patnjom. Ali, zašto nikada nisi cenio i voleo sebe? To je najvažnije. Nešto što moraš da naučiš – da voliš sebe, jer jedino tako ćeš moći da opstaneš u svetu samoljubivih. Ana i ja smo uvek uz tebe. Svako veče dolazim sam. Ona ne ume, i sam znaš, da priča lepe priče, stalno plače i zbog toga ostaje kod kuće. Bolje je tako... Poslušaj me i kreni napred! Nije lako, ali uspećeš. Veruj mi! Veruj sebi!

Zaspao si, a nisam ni počeo da pričam. Spavaj sada. Sutra ću. Imamo toliko lepih priča da ispričamo jedan drugom. Vreme je pred nama. Oprosti mi. 

Nebojša Stefanović