Rekvijem za snove

Sedeo si na klupi gledajući u pod koji se caklio; prišao ti je inspektor i upitao te šta želiš da pojedeš pred smrt. Nisi mogao da se odlučiš. Na koju foru čovek može da shvati šta želi neposredno pred kraj? Kažu drugi da si tada najsigurniji u sebe, ali zbog čega onda umireš? Verovao si da postoji nešto u čoveku što može čak da prkosi kraju. Tvoja odluka da želiš da se izlečiš je mnogo jača od nekog placebo antibiotika. Čovek je bolestan jer nije dovoljno jak; čovek će ojačati tek kada počne da veruje u sebe i svoje mogućnosti. Dok si grizao krvavi biftek koji je podsećao na gvožđe, kroz glavu ti je prolazila srpska sahrana koja je usko povezana sa hranom. Kao da njome pokušavaju da raspore tugu. Bio si na jednoj sahrani, kada ti je umrla tetka, majčina sestra. Ona je živela u selu, i recimo da si tek tada zapravo shvatio kako je biti rob sujeverja, ali čovek mora u nešto da veruje, a dok traje rat među ljudima, nije poenta priče uništiti čoveka. Čoveka je najlakše odstraniti; poenta priče je odstraniti veru, nagovestiti ljudima da borba nema poentu. To je prava pobeda, smrt je neminovna, a bez vere se vlada nad ljudima lakše.

Prvo ste se našli na groblju, a pop je bio u ilegali, jer je bilo zabranjeno da se on pojavljuje. Dok je pevao u kapeli, svakih nekoliko minuta je paranoično posmatrao okolo, jer ko zna šta mu se sve izdešavalo i zbog čega je gubio živce, ne mogavši da pročita jedan jebeni pasus u knjizi, pevljivim tonom. Nisi razumeo surovi napev koji se koristio u tim situacijama, prvo si razmišljao – verovatno je napev u tom fazonu zato što je sahrana, no jednom si prisustvovao i slavi, pa je napev bio isti. Taktičan, ravan, i baš zbog toga jeziv. Od kapele do groba išlo se cik cak, a fora je bila da u svakom trenutku kada se skreće pop otpeva jedan deo molitve. To je bilo verovanje. Dok si nosio krstaču koja je bila teža od tebe, proklinjao si idiotske običaje koji su ti bili strani, ili bolje rečeno novi. Kada ste napokon stigli do groba, nakon nekoliko minuta spustili su kovčeg u jamu i tada su grobari, koji su u svojim očima bili apsolutno ravnodušni, stali da je zatrpavaju. I dan-danas kada čuješ bubnjeve koje odjekuju, prisetiš se udara zemlje sa kovčegom, to je kao da se čuje udarac groma, metronomski nagoveštaj ispraznosti i poslednjeg susreta sa drvenom podlogom! U zajedništvu sa jecajima i popovskim narikačama, sahrana je muzika koja ne dovodi do pražnjenja, već do shvatanja sopstvenog kraja. Tada si se prvi put susreo sa idejom da ćeš jednom i ti biti kriv zbog tuđih suza i lošeg vazduha u okolini. Kada ste se vratili kući, prvo što ste uradili je oprali ruke, jer to je bio običaj. Posle groblja se peru ruke, jer se na taj način ne unosi energija smrti u živost jednog doma.

I počinju seanse ishrane, svinjsko žvakanje, mljackanje, pričanje o novcu, zemaljskim stvarima, i svakog puta kada se potegne rakija ili neki veći zalogaj izgovara se „Bog da prosti!“ Toliko je puta oprostio, da mu je već pun kurac svega što se radi u okolini. Gledajući ljude kako se smeju nakon pogreba, kako punim ustima gledaju zavidljivo jedni druge, i kako se posle nekoliko rakija čak i svađaju, smučila ti se ideja sahrane u ovoj zemlji. Stoga si nagovestio sebi da više nećeš posećivati ovako idiotska mesta i običaje. Zajebano je bilo propustiti bratovljevu i majčinu sahranu, ali ne bi ti mogao da podneseš udarac zemlje sa kovčegom i još jednu traumu koja bi ti se urezala u krv, kao što se masnoća urezivala nekadašnjim prijateljima umrlog. Slike su se vraćale dok si gledao krvavi biftek kako postaje deo tebe i kako, zapravo, u mljackanju doživljavaš instinktivnu jačinu, kao životinja koja jede leš druge životinje. Nekoliko trenutaka nakon toga, pandur se ponovo pojavio i uhvatio te za ruke. Cinično je pokušavao da dopre do tebe, no jedino što si čuo je melodija govora i neka slova koja nisu uspela u tvojoj glave da se spoje i stvore rečenicu.

Dok si koračao bos kaldrmisanim putem, zamišljao si kako su se osećali drugi znajući da će umreti. Drugačije je kada se to desi slučajno. Ali ovako, dok je smrt neminovna, koliko je koraka potrebno da bi shvatio šta znači biti čovek? Na kraju ulice, auditorijum je posmatrao bešenje. Na konopcima je bio mršavi dečko koji je podsećao na... To si bio ti! Gledaoci su aplaudirali, smejali se, neki su se i zaljubljivali. Odjednom si shvaito da si već umro. Tvoj leš su krenuli da razvlače kerovi, a ti si na sebi osećao kako se parčići vezani za kosti odvajaju, kao kada čistiš batak. Može li čovek da predoseti svoj kraj? Probudio si se...

Stefan Megić