Sport kao hrana - hrana kao sport

Nedostatak fizičke aktivnosti često može prouzrokovati više stresa, a da toga nismo svesni. Takođe, tome doprinosi i dinamika urbanog života koja sa sobom nosi mnoge probleme, pa ako na to dodamo i afinitet ka ukusnoj (brzoj) hrani onda se naše nezadovoljstvo može rezultirati viškom kilograma i lošeg psihičkog stanja (stres, nervoza, depresija).

Zato, postoje druge mogućnosti, koje nas ništa ne koštaju, a koje nam budu od velike koristi kako bi se opustili uživajući u čarima dobre hrane i u sopstvenom divnom, izvajanom, pa i zaokrugljenom telu. Međutim, većina nije u stanju da se izbori sa idealima koji nam serviraju velikomoćnici iz popularnih kultura, te nam nalažu da trebamo biti mršavi jer je to dobro. Metodi izgladnjivanja i slične dijete “kako do vitkog tela” je često loš i surov sistem održavanja telesne težine. Ja se čudim svojim drugaricama koje žive na jednoj jagodi ceo dan. Na tome ne bi živeo ni vrabac, a kamoli čovek. Pa se onda zapitam, da se foliraju pa krišom jedu, ali onda sledi drugo pitanje – a koga foliraju – mene ili sebe?

Iako ne deluju odmah, lakše fizičke vežbe su zdravije i višestruko korisnije, ne samo u cilju regulisanja težine, već i u postizanju psihičke stabilnosti i samopouzdanja. Međutim, mnogim ljudima lakše pada odricanje od hrane, jer vežbe iziskuju vreme i napor. Ja ne podržavam ideju te vrste. To nije dobro, a mi kroz učenje o sebi ne govorimo o manje dobrim nego o fantastičnim stvarima. A to znači da govorimo o sportu, ishrani, meditaciji.

Kada govorim sportu, mislim da je najbolji sport onaj koji nas čini srećnim. Godinama sam odlažila na aerobik, godinama su mi se menjali instruktori. Imala sam utisak da kada dođe novi trener da sve učim ispočetka. To me je u jednom trenutku umorilo. Zatim sam odlazila na treninge pilatesa, pa sam shvatila da su vežbe izuzetno dobre za kičmu i mišiće, ali za mene previše slabe. I onda sam neko vreme ostala samo džogingu, u parku. Ali, ni to nije zadovoljilo moje zahteve i želje, jer vreme nekad nije dozvoljavalo da se rekreiram u parku. Pa, zamislite samo da trčite na minus 20? Nismo u Sibiru. Na kraju, tj. na novom početku otkrila sam nešto potpuno drugačije.

Zamislite samo da se bavite nekim sportom, a da pritom dobijete cipele?

Pa gde to ima?

Pa, u kuglanju, naravno.

Ovaj drevni sport mi je doneo mnogo veće zadovoljstvo nego što sam mogla da zamislim. Naravno, još uvek učim da držim kuglu, a i da je bacam, ali neuporedivo veće zadovoljstvo osećam u odnosu na prethodne sportove. I znate šta, dobro mi ide.

U stvari, kuglanje nije samo sport, već i zabava. Znate, kako se kaže za kuglanje “uživanje u dobroj partiji”. Kažu da su tridesetih godina u Americi zabranjivali ovaj sport na devet čunjeva, jer su radnici veći deo vremena provodili na kuglanju, nego u delanju poslovnih aktivnosti. A kada bolje razmislim, možda sui  bili u pravu.

Šta je meni kuglanje donelo?  

- Naučilo me je opštem bontonu i poštovanju protivnika;

- Veća mi je koncentracija;

- Sada znam tačno koji je moj red bacanja;

- Mogućnost da protivniku pružim priliku i obratno;

- Da budem uvek u svom prostoru;

- Da se ne prelazi prestupna linija;

- Da sve bude na svom mestu, čak i ako nije tako onda da se uredi.

Dakle, kuglanje mi je pomoglo da poboljšam nivo sopstvenog autoriteta – bonton, koncentraciju, poštovanje, pružanje, prihvatanje, balans, preciznost u radu i redu. Kada to shvatite posle izvesnog vremena, sport kojim se bavite postaje vaš deo života, a vaš deo života postaje sve bogatiji. Kuglanjem su se nekada bavili plemići. Pa, zar se i mi bar jednom ne možemo osetiti tako odvažnim? Naravno da možemo. To je blagodet ovog sveta.

I znate šta, Srbija je prvak sveta u kuglanju. Pa, gde ćete lepše! 

Ana Berbakov