Sutra je novi dan

Rečenica „Sutra je novi dan...“ toliko je učestala, da odzvanja u ušima ljudi svakodnevno. Znate ono – svaka vrsta utehe, nade, te ostalih raznoraznih „proricanja“ budućnosti počinje ovom tako poznatom, i već odavno otrcanom frazom. Ne zavaravajte se, sutra nikada nikome ništa nije donelo. Sutra nikada ne donosi samo od sebe, sutra se nikada ne dešava samo od sebe. Da bi ugledao svoje sutra, moraš da se potrudiš. Moraš da digneš zadnjicu i da dobro zapneš, jer u suprotnom, sutra nije novi dan. Nije tvoj novi dan.

Prvo moraš da ustaneš, jer ako ostaneš ležati, dan promakne mimo tebe, zaobiđe te i počinje ti se rugati. Onda bi, po mogućstvu, trebao otići u kupatilo, pa nešto doručkovati, pa raditi, zaraditi, ručati, večerati... I naravno, nekome pomisliti ili učiniti nešto nažao. Jer većini ljudi bez toga nije potpun dan, zar ne? Dakle, u jedan dan stane toliko toga u čovekovom životu, da kada legne spavati, ni on sam često nije svestan koliko je samo malih, malo većih i velikih koraka napravio tog dana. I onda ti kažu: „Sutra je novi dan...“. Jest, šipak novi.

Svaki dan u životu pojedinca liči jedan drugom otprilike kao jaje jajetu. Dan se sastoji od ustaljenih radnji, navika, ili, kako se lakše i sveobuhvatnije kaže – od svakodnevnice. Nema tu baš mnogo prostora za novine, osveženja, iskakanja iz navika. Sve se već zna. I sada pogledajte te ljudske živote – koliko je samo sve predvidljivo, dosadno, glupo? Kako se uopšte može živeti tako? Zašto su nam dani svedeni samo na matrice? Haj'mo malo iskočiti iz dobro nam znanih tračnica i uskočiti u neke potpuno nepoznate, avanturističke, zanimljive dane. Možda će nam tek tada sutra biti istinski novi dan.

Bojažljivost imanjak hrabrosti je ono što ljude zaista sputava da uplove u potpuno novi svoj dan. Strah od promena, strah od gubitka, strah od ovog, strah od onog. Proživeti život u strahu i nije baš neki život, složićete se. Bilo bi mnogo lepše život provesti i u riziku nego u unapred određenim sutrašnjicama. Zaboga, to je tako nedolično čoveku! Čovek je slobodno biće, biće koje bi trebalo da razmišlja, premišlja, odlučuje. Međutim, ne. Sve kreativne radnje malo pomalo odlaze u zaborav, a ostaju mustre po kojima se plete svaki „novi“ dan. To što u njemu nema ama baš ništa novo, manje je važno.

Ne znam niti recept niti pravilo po kojem bismo zasigurno imali obezbeđen neki neponovljivo divan novi dan, ali jedno znam: moramo se potruditi uraditi nešto sasvim novo, nešto što nikada nismo ni pokušali, a kamoli uradili. Da malo izađemo iz sebe, iz drugih, i predamo se neočekivanim stvarima. Možda to ne bude ni tako loše. U svakom slučaju će biti drugačije. Eksperimentišimo, igrajmo se, zato nam je Bog dao razum. Nemojmo da ispada kako ga životinje imaju više nego mi. I da – malo se više volimo.

Slađana Golijanin