Svete, Svete, ko je najlepši u Ogledalu? (uvod…)

Naše najdublje misli i ideje imaju svoj fundament u detinjstvu (kao i naša totalna konstrukcija “humanog bića” za “upotrebu”), da bi se dalje, kroz “život”, ako bi davao odgovor na pitanje u vezi toga, konstruisale i formirale se, na samo nekoliko najbanalnijih stvari koje bi se mogle nabrojati na prste, a na kojima se zasnivaju sva naša najdublja razmišljanja, te profane pojave u našim životima!…Ti pojavni oblici (manifestacije) su toliko banalne da će se svako (uslovno rečeno) normalan, zbuniti, možda nasmejati, preispitati se, izanalizirati (što bih prećutno i želeo), možda pokušati poistovetiti se sa tim i spoznati to i u sebi, ili (ako se to ne desi) pomisliti kako pričam “besmislice”, ili vodim u užas i pesimizam, no, to ne želim, a te “stvari” su učinile da je “ovako” kako inače “govorim i “delujem”, neprikosnoveno vezan za neku daleku istinu i nagrđenu pravdu… Da li je ovako kako upravo pišem, mislim i osećam… Ne! Nije! Zašto? Zato jer su tako užasno proste one komponente na kojima se gradi “Zeitgeist”…ili naš sopstveni “duh”… Da li je neko prepoznao, ili makar naslutio sopstveni “duh” u ogledalu…?

U malo prostora za malo reči, neka bude; OGLEDALO… Samo jedan od “predmeta” sa kojim sam sinhronizovao svet… Svet i ogledalo; Sinhrono, svet razbijen u komadiće ogledala! Jedna od sedam mojih najjačih paradigmi…

Svet uokolo! Kakva divota! Svet u meni! Svet u tebi! Svet razbijen na milijarde kojekakvih delova; parčiće, pričice i razna tumačenja pomenutog, življenje i razne varijante pomenutog, fundamentalizam i težnja za spajanjem, uprkos onome što fundamentalizam zaista jeste…i nije, i nikada ne može biti… Da li ovo što sam rekao obećava? Da! Obećava! A pitate se “šta”… Sve ono što želite i što ste oduvek hteli i želeli… No, to zavisi od vas, vaše volje, vere i snage, ali o tome, drugom prilikom, jer ne želim da vam se ni u kom kontekstu učinim kao kakav fašista, jer štujem poimanje po principu; jedno nasuprot “drugog“, tačnije, jedno na štetu drugog...

Dakle, ogledalo je oduvek bilo moja fascinacija i inspiracija, ne zbog onoga što se u njemu vidi, ne ni zbog razmišljanja o tome: “Šta je sa druge strane”, ni zbog moći prikaza koje ono nudi i time utiče na nas i menja našu prirodu. Za ponekog fatalno-narcistički, ili egocentrično-objektivistički, već zbog toga što poseduje “ono” neobjašnjivo. U njemu možemo videti sebe “voljene” i obožavati sebe u njemu, a isto tako, sutra mrzeti i sebe i samo postojanje ogledala, gledajući u nešto što ne želimo da vidimo, a što nam ono pokazuje. I onda se pitamo ko smo, zapravo, zapostavljajući sve ono što u nama deluje i funkcioniše, i dajući prednost tom neobjašnjivom efektu magije ogledala, naizgled običnog predmeta koji ima tako veliku moć da nas izobliči ili uništi, pretvori u nakaze ili anđele, i to zareže Mercury sečivom, razdvojvši nas na 2, 3, 7, načina postojanja i opstajavanja.

Eto, svet mi se učinio verodostojan i autentičan kao razbijeno ogledalo. Zapravo, on to i jeste! Mnoštvo komadića od kojih svaki pokazuje svoj odraz, bez obzira na komadić sa kojim je spojen, ili od kojeg je odlomljen…Mnoštvo različitog reflektovanja, od polomljenih parčića od kojih svaki ima svoj prikaz onoga što se u njemu ogleda, a nespojiv je sa ostalim komadima ogledala koje više ne postoji… Pa sve i da jeste spojen, svaki bi komadić reflektovao separatizovano, iako to možda ne bi hteo. Svaki bi komadić imao svoj prikaz i odraz, kao što i ima! Svaki komadić ogledala reflektuje svoje karakteristike, a neki drugi komadić, ogledavši se u njemu, sagleda svoje, koje nisu baš kao u odrazu, i odrazi svoje, drugom komadiću, a onda on sledećem i tako u beskraj…

Mi, ljudska bića (iako mnogi to nisu), smo komadići stakla ogledala koje, i ako se sastavi, neće više imati svoju prvobitnu funkciju…neće biti monolitno, jer razbijeno ogledalo se više ne može sastaviti, ali se može još razbijati do najsitnijih delića, a to se i dešava i pitanje je koliko smo mi usitnjeni delići jednog Ogledala-Sveta…

I tako, mi kao komadići vaskolikog ogledala, jedni na druge, jedni prema drugima i protiv njih i svih, reflektujemo i primamo…odražavamo i zapažamo svoj odraz u drugom…još jednom deliću slomljenog ogledala, nesretno osuđenog na reflektovanje svojih i primanje drugih refleksija koje nikada nisu verodostojne - refleksija delića sa kojima možda nikada više neće biti formirana celina…

Igor Rajović