Lažni prijatelji

“Jednom davno, u jednoj zemlji, živeli su dvoje koji se nikad upoznali nisu u stvarnom svetu, ali su bili najbolji prijatelji u onom virtuelnom.”, započeo je svoju priču Timofej L.

“Dugo su se znali, Anabel Li i Gavran, lažni prijatelji lažnih imena, godinama su razmenjivali mišljenje, nikad ne odavajući svoj identitet, nikad ne pitajući ona dosadna i intimna pitanja, o tome sa kime žive, da li rade negde i gde, imaju li partnere. Pisali su pesme, posvećene, strasne, sve dok…”

Timofej pogleda na sat, beše sedam uveče, vreme je za njegovu večernju šetnju, pa onda će svratiti na po jedno piće sa društvom, može biti i da večera napolju, pa će se vratiti, pisati do tri ujutru, kad je najbolja inspiracija, leći da spava i probudiće se u sedam. Veoma je bitno držati se određenih pravila i rutine u svakodnevnom životu, to učvršćuje karakter. Pogleda kroz prozor. Padao je sneg. Divno, promrlja, razmišljajući o daljem nastavku priče. Na izlazu iz zgrade, vide komšinicu sa drugog, učtivo se nakloni i poželi  joj divno veče, ona mu uzvrati I produži u zgradu. Nije zapazio njen izraz lica, niti je mogao čuti, kad je rekla “Budala! Ništa ne vidi pred nosom!”

“Anabel Li I Gavran su se viđali svakodnevno kod lifta, samo što su se zvali Ana i Goran, pričali su, ali nikad ni spomenuli nisu neke imaginarne ljude sa društvenih mreža.”, pisao je u nastavku Timofej, kad se vratio posle dobre šetnje i večere kući, noseći u kesi flašu vina, koje je sad pijuckao.

“Momak nikad nije pričao o svom napornom radu kao konobar u jednom restoranu, u koji bi ona mogla da svrati, ako bi joj rekao ko je, ili možda bolje ne, bio je potrčko, momak za sve, često iscrpljen, zamišljajući osvetu kad jednog dana te njegove nepismene kolege sa posla, vide da je on uspešan pesnik. Njegove knjige će kupovati svi, pesme će biti nešto posebno. Ani nikad nije spominjao da on nešto piše, a Anabel nije znala da on radi kao konobar.

Anabel je pisala nežne ljubavne stihove, pune čežnje, bila je pažljiva i nežna prema svima. Volela je čitav svet, jer je bila zaljubljena u Gavrana, divnog pesnika sa dušom filantropa, čoveka kome bi poklonila i svoj život. Taj njen alter-ego je bio ono što je ona želela biti, dok je u stvarnom životu bila depresivna, odbačena, bez stalnog posla, živeći u jednosobnom iznajmljenom stanu, da bi pobegla od suviše navalentnih roditelja. Ali, tog dana je našla posao u pekari, sasvim u blizini zgrade, pa je osetila nagli porast sreće na njenoj amplitudi raspoloženja. Uzela je otvorenu flašu crvenog vina iz frižidera i sela za svoj lap-top, tražeći pesmu svog prijatelja Gavrana.

Naišla je na pesmu njenog omiljenog prijatelja i pesnika koji je nesumnjivo pisao bolje od nje, ali ova pesma, nešto joj je zasmetalo, jedna reč ili jedan stih i ona, oslobođena, napiše mu nešto što se ne bi moglo smatrati dobrom kritikom. Bila je to, naime, mala greščica učinjena nehotice, jedno izostavljeno slovo, pa je čitava pesma dobila drugačije značenje. On, pošto je ceo dan proveo u nekoj praznini, u teškim razmišljanjima, doživeo je taj njen ispad kao napad. Kako se samo usudila? Kako? Zar posle toliko lepog druženja, da mu napiše da je pogrešio? On da pogreši?! Slepica. Kao da njene pesme nešto valjaju. Da, znao je, ona nije želela da on bude uspešan, nije želela da se njegove pesme pojavljuju po knjižarama, da ga zovu na gostovanja. I u tom blagom očaju, u praznini koja ga vuče na dno, kao da ga je rešila svih snova, on joj napisa reči teške i posla joj poruku. Otvorio je prozor i pušio, pa su mu postepeno njene reči nestajale iz glave.

Bes ga je prošao, pa je pokušao da izgladi stvar govoreći da nije tako mislio. Ana više nije imala tu snagu niti polet koji je ceo dan nosila, jer je shvatila kasnije da se zaljubila u lik koji nikad i nije videla, o kome ništa nije znala.  Lice koje je čitavog dana odisalo srećom, sad je bilo tužno.”

 Timofej je smatrao da je to to, priča je gotova, samo će sutra da vidi kako će završiti. Spavalo mu se previše. Vino je bilo lošijeg kvaliteta, pa ga je bolela glava. Istog časa kako je dotakao krevet, zaspao je. Sanjao je teške snove iz kojih nije mogao da se probudi. Na grani kraj njegovog  prozora stajao je Gavran, gledao ga je kao čovek, crnim očima. “Zarobio si me u priči.”, reče Gavran, “Ja nisam čovek, ja sam ptica! Ptica! „ graknuo je i uzleteo. Timofej naglo ustade, vide da je otvoren prozor, brzo ga zatvori, a onda potrča u sobu gde je stajao kompjuter. Priču nije mogao naći, samo je masa razbacanih papira bila svuda, na stolu i na podu, papire koje nikada nije koristio. Papiri koji su stajali u ormaru pod ključem. A onda je na nekim papirima, video delove rečenica…

- Kako je to moguće? Kako je to moguće? – vikao je besan. I njegov stan se suzio, smanjio… Pod nogama ga je bockalo sitno kamenje koje je neko stavio po tepihu, kao na plaži. Prozor je naglo zalupio, iako je mislio da ga je maločas zatvorio.  Neko je provalio u njegov stan i ukrao mu priču. Priču! Ne, to nije u redu. Kako će da prijavi policiji nestanak priče?

Neko je bio u prostoriji, neko nepoznat. Ustuknuo je, ne usuđujući se da upali svetlo. A onda je začuo aplauz.

- Bravo Timofeje! Bravo za pesmu, bravo što si uspeo da me ispljuješ zbog male sitne greške, koju si ti napravio, pa si mi presudio… ili da kažem bravo Gavrane!

Sad se sasvim približila.

– Ana!? Kako si znala…? Ko je obrisao priču?

- Priču? Ja sam je obrisala!

- Ali kako si znala da sam ja Gavran?

- Komšije smo, pobogu! Mesecima sam te posmatrala, izdala te je jedna jedina slika. Ti i tvoj prijatelj Ivan, držite čaše, proslavljate… On mi je bio strašno poznat, nisam mogla da se setim odakle, odakle ga znam. Izlazili ste iz zgrade, ti si me pozdravio, on je klimnuo glavom i krenuli ste negde. Da ti nisi tako reagovao na moju glupu opasku, ne bi mi palo na pamet, da te tražim. Otvorila sam tvoj profil, čitala iznova i iznova pesmu, pa druge, onda sam prešla na slike, kojih nema puno, sve su mutne, osim te jedne… I sve se povezalo u jednu celinu, Gorane! – neko vreme su ćutali, gledajući se. Ona je razmišljala da li da razotkrije njegov identitet, na kraju zaključi da nije vredno toga. Pošla je razočarano.

- Stani, molim te, sad kad konačno znamo ko smo, šta misliš da krenemo ispočetka, kao da smo se tek sada upoznali. Evo, pozivam te sutra na kafu.

- Videćemo! – rekla je, pa se brzo izgubila iz njegovog vidokruga, da ne vidi izraz olakšanja i sreće na njenom licu.

Kristina Janković