U praskozorje (iz taksija)

Još jedno praskozorje me zatiče na ulici. Davno sam obećao sebi da ću da usporim. Ali, život dodaje gas, vozi neku svoju trku.

Parkiram pred ulazom, pa zapalim cigaretu. Oslonjen na auto, gledam pustu ulicu i mračne, iste prozore zgrade u kojoj živim. Odnekud se stidljivo oglašava slavuj. Povučem dva, tri duga dima, bacim cigaretu i pođem kući.

Vidim umrlicu, zalepljenu nad interfonom. Slika i ime mi ne govore ništa, ne znam ko je. Isto lice me dočekuje i u liftu. Čitam i dok lift mili ka petom spratu, shvatam, to je onaj komšija sa prvog. Stariji čovek. Na slici izgleda dosta mlađe. Sad sam konačno saznao i kako se zove. I to, da ima suprugu Radmilu, ćerke Marinu i Mariju, zetove, unuke i ostalu mnogobrojnu rodbinu, kako piše na umrlici, ispod onog - ožalošćeni. Sretali smo se skoro svaki dan, uljudno se pozdravljali, jedan drugom pridržavali ulazna vrata. Tako godinama. A, eto, upoznao ga tek preko čitulje.

Osećam neku nelagodu, a ift nikad sporiji.

Ulazim u stan, pobegne mi misao o komšiji. Sredina meseca, računi. Život munjevito menja teme za razmišljanje.

Izuvam se tiho u predsoblju, usput računam, pokrpiću se nekako do ponedeljka. U stanu mrak, moji spavaju. Odšunjam se do kuhinje, natočim sebi lozu, pa sednem na terasu.

Pun mesec obasjava krošnje. Golubovi se pospano domunđavaju pod simsom. Tamo negde, Marina i Marija, budne, tuguju za ocem.

Satiru nas prizemne brige, život i priče, o kojima ne znamo ništa, teku pored nas, a zvezde ravnodušno trepću sa neba.