Kratka priča

Svetlost je prijatna i opuštajuća... Ne nije, tama je i svaki trenutak se skriva pod kapcima. Bes gnevnog čoveka, bori se sa danima koji nisu dani i gde vreme nije vreme, već mučna teskobna igra između promicanja i smrti. I čitavu večnost traju, zaborav je izbrisao pamćenje početka. Slepilo ne dodiruje ni naziruće. I postojanje je mučna igra o nitima ...

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu. A što je za nas – prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je u jednom svom naročito ushićenom trenutku prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i ostaće nam za vekove vekova – dakle što je nas, koji na tako nešto nismo naučili, bilo ravno tragediji.

Autor Nebojša Stojoski

Autor Milan Neđić

Autor Miodrag Tasić

Sunce prži nemilosrdno. Vrelina gori i topi sve. Smrt bi bila dar, ali ne dolazi. Vreme nije izbrojano.

Kako bedno je i ponižavajuće, korak je zarobljen u živom blatu, duboko i nikuda. Ni snage da pokrene bekstvo... Mokar i hladan, išiban vetrom i natopljen bujicom ne može dalje. I ovaj put sačekaće „milost“ i poželeće...

Miroslava Poparu, tog vedrog, dobroćudnog čoveka, voleli su svi u komšiluku i uvažavali. Ljudina, govorili su za njega. No, ima već neko vreme, veoma se promenio. Uvukao se u sebe, smračio i narogušio, ni njegovi najbliži ne pamte kad su ga poslednji put videli nasmejanog. Ne svraća više ni u bistro u centru, da sa svojim starim birtijaškim društvom popije čašicu rakije, već s posla pravac kući.

Autor Milan Neđić

Skrivena sanjala je. Razbuđena motrila je. Bila je strpljiva i uporna. Mogli su se nizati ne dani, već meseci, ali nije se predavala. Svu razočarenost i vatru vešto je skrivala iza nevidljivosti. Čekala je strpljivo, vrebala svaki pokret i nije pokazivala očajanje.

Prazninu sakrila je iza osmeha. Aroganta vešto, ni najmanjoj slutnji nije se predavala. Živela je sa gorčinom i očajem koji niko nije prepoznao, video, dotakao. Ali samo u svom skrivenom svetu, polutame i tišine.

Te godine, kada sam upisao književnost, trebalo mi je sve što jednom naočitom gradskom momku može biti po volji: ljubav, sreća, malo novca, i, naravno, što više seksa. I sve to u isto vreme ako može. Ja sam verovao da može, ali stvarnost me je demantovala. Sa svim drugim uspeo sam nekako da se izborim, izuzev sa srećom. Kad god mi je bila potrebna, naročito na ispitima, uvek bi zakazala; kad god bih pomislio da će mi prokrčiti put do toplog krila zgodnih koleginica na koje bih bacio oko, okrenula bi mi leđa. Stoga sam zaključio da je sreća najgori drug.