Foto: 
amy leonard

Evropska Srbija po Leontiju (prvi deo)

Savet RRA početkom godine (2011) saopštenjem sa vanredne sednice zabranjuje „svako dalje emitovanje programa koji svojim sadržajem teško ugrožavaju fizički, mentalni i moralni razvoj maloletnika i narušavaju dostojanstvo ličnosti".

Zakasnelo servilno saopštenje regulatornog tela odnosi se (i odnosilo se) na emitovanje brojnih rijaliti programa komercijalnih televizija koji loše utiču na razvoj maloletnih. Saopštenje se nije odnosilo na rad RTS-a koji takve sadržaje nema.

Ono što je interesantno je da RRA ni ne razmišlja (ako uopšte razmišlja) o razvoju dece i punoletnih. Ako decu podvedemo pod „maloletnici“, onda je to genijalna podela. Sa jedne strane komercijalne televizije i maloletni koji ne plaćaju pretplatu, sa druge punoletni (čiji se razvoj ne razmatra) i čist javni servis koji fakturiše. Da li je tako jednostavno?

Pristup RRA, s obzirom na proteklo vreme i rezultate, primorava nas da sa tekstom krenemo od zaključka, putem kojem oni ne idu: Reklamni slogani RTS-a kojima zasipa javnost preporučujući sebe i boreći se za naklonost javnosti u kombinaciji sa informativnim programom štetni su i pogubni po mentalno zdravlje svekolikog srpskog naroda i njegove države: dece, maloletnih i punoletnih...

Dok Srbija sa sve manje snage, teritorije i populacije baulja po tranzicionom mulju težeći (valjda) savremenom društvu, svima nam je i iskustveno jasno da takvog društva nema bez masovnih medija i reklame. Reklame nam štede vreme i pomažu pri izborima i odlukama. Opet, reklame nam ne kazuju sve i retki su među nama koji  se bar jednom nisu opekli o dobro smišljenu reklamu, ili se poput one velike ribe nisu zaleteli na neki reklamni slogan.

Pecaroškim rečnikom - reklama je aromat (primama) zbog kog riba dolazi u zonu pecanja. Reklamni slogan je prihrana koja ribu zadržava u zoni. Na kraju pecaroš finišira uz pomoć obespravljenog crvića. Da ne zaboravimo tu je i udica, naravno sakrivena koje postajemo svesni kasnije. Često (ali ne uvek) postojanje udice ne želimo da priznamo ni sebi a kamo li drugima. To su sitna slova na ugovoru o bančinom kreditu ili uputstvu za upotrebu i korišćenje proizvoda. Udica je nezadovoljstvo razmenom gde spadaju velika, mala razočarenja, ali i bolna saznanja. Frustracije se javljaju  bez obzira da li se radilo o lekovima za astmu (koji se povlače iz apoteka), akcijama (od hiljadu evra) koje isparavaju, očajnoj farbi za kosu ili kreditu koji će nas sahraniti.

Mehanizam delovanja reklame je virtuelno gađanje u zadovoljenje potreba, ili rešenje naših problema. Reklama ne prodaje auto niti otpušava sudoperu. Ali nam otpušivač sudopere reklamom čuva nerve, ruke i trajno smešta osmeh na lice. Ili, reklama ne prodaje ni auto, već plasira prevozno sredstvo koje se primamom poput: štediša, siguran, porodičan isl. dodatno približava potencijalnom korisniku kojem se prepušta odluka. Pored komercijalnih, po istom obrascu se rade i reklamne kampanje šireg društvenog značaja: o povećanju nataliteta, sigurnosti u saobraćaju, borbi protiv loših navika itd. 

Sve reklame su blago manipulativne, sa tim smo se odavno pomirili. Reklame na sve načine traže put do naše pažnje, ističući ono što bi nas po zamisli njihovih tvoraca pokrenulo u sugerisanom smeru. Drugim rečima reklame sugerišu svoje proizvode sa manje ili više stila i ukusa, javno ali i pritajeno. Često manipulacijom izlaze iz reklamnog dela programa ulazeći u informativni, kulturni ili zabavni program. Nije teško razlučiti da li u vreme predizborne ćutnje otvaranje fabrika, puštanje u saobraćaj deonice puta, posećivanje zabiti sa srdačnim razgovorima (što se uredno snima), ima državni ili lično promotivni karakter. Često u vreme predizborne ćutnje iz emisija obrazovnog ili zabavnog karaktera izleću političari. To smo naučili i smanjili opasnost, ali ima toga još:         

„Verujte našim očima“

Slogan javnog servisa, po mnogo čemu zanimljiv, počinje zapovednim tonom koji često kod ljudi izaziva suprotan efekat, jer priznaćemo zapovest i nije neka primama. Da li razlog za osionost slogana treba tražiti u činjenici da dolazi iz medijske kuće kojoj se usluge plaćaju bez obzira da li se koriste ili je kvaka u nečem drugom?

Prva reč slogana poziva na veru!? Veri se pribegava kad nema dovoljno činjenica, ili ima previše činjenica koje je nemoguće povezati u kompaktnu logičku celinu. Postoje pitanja kao: život, smrt, Bog, sudbina da ne nabrajamo na koje se odgovori dobijaju jedino verom. Ljudi se ne slažu po pitanjima ima li bogova ili Boga uopšte, ali u nešto od toga veruju što se uvažava, jer vera je lični čin i ne mora se dokazivati. Vera i razum su dve različite stvari,  jer sama vera je ponekad u suprotnosti sa razumom.

Nada i vera po Šušnjiću jesu „višak želje i slutnje, a manjak iskustva i znanja“. Pa jel to to RTS-ovo objektivno informisanje? Nastavak slogana traži ne samo da verujemo, već da to bude i njihovim očima. Da je rečeno „verujte našim očima i sopstvenim ušima“ (pošto njihovim ipak ne možemo)  zapitali bismo se (što se izgleda želi izbeći) zašto ne i svojim očima.

Slogan: „Verujte svojim očima i ušima“ imao bi nekog smisla u slučaju da se radi o nemontiranom materijalu. Kažemo „nekog“, jer ni oči ni uši nisu organi vere već donosioci informacija, što znači da ima mesta razmišljanju (koje očito treba izbeći). Dok primamo čulne sadržaje mi im istovremeno tražimo mesto u ranije stečenom iskustvu. Obrnuto je takođe tačno, istovremeno se dešava da naše iskustvo određuje i šta ćemo čuti i videti. Ali ni naše iskustvo nije uvek naše.

Nelogični slogan se više puta ponavlja (mantra) u kratkom vremenu. Zbog nelogičnosti je nemoguće da se dugo zadrži u svesti dok istovremeno pristižu nove informacije. Šta nam preostaje? Ako brzo ne odbacimo slogan on, uz malo protivljenje racionalnog dela svesti, biva potisnut u podsvest. Podsvest (pitajte bilo kog hipnotizera) ne pravi problem oko svesne logike i istine.

Naglašavamo, da indirektne sugestije gde spadaju i reklame sa sloganima i slikama, lakše obilaze cenzuru razuma sklonog kritičkom razmišljanju. U navedenom primeru slogan zapovednim glagolom sugeriše direktno verovanje i to u podsvesti deluje. Zašto? Iz prostog razloga jer smo zemlja u kojoj se 95% građana izjašnjavaju kao religiozni vernici.

Uspeh sugestije u reklami, životu (ili hipnozi) ne zavisi od njene logičnosti, već od kvaliteta krajnje slike. Setimo se trajnog osmeha zbog otpušene sudopere, ili koje sve rupe možemo da zapušimo besplatnim akcijama od hiljadu evra koje nam je obećao Dinkić? Šta sve tim parama možemo deci da priuštimo i na koja lepa mesta da odemo? Ima li jačeg pokretača?

Kad podsvesno prihvatimo slike dali smo svesnom umu saglasnost i odredili pravac delovanja, jer predstave u glavi (uobrazilje i sugestije), a ne volja, određuju naše ponašanje. Koliko je nas voljno da ostavi duvan ili čašicu, ali ako podsvest sugeriše da je to nemoguće onda to i postaje nemoguće sve dok ne raščistimo sa podsvešću. Po ovom mehanizmu od sugestije „verujte“ nastaje autosugestija koja želi da se ostvari. Naravno, kad dospe u podsvest ona se ostvaruje uz našu blagonaklonost i kooperativnost znali mi to ili ne, hteli mi to ili ne. Kupićemo, zaokružićemo, verovaćemo, ali to nije sve. Podsvest sada (sugerišući da verujemo) radi protiv nas, blokirajući nam prethodna iskustva i kompletnu duhovnu matricu. 

Komentari

Komentari