Кošmar ili k’o čmar, pitanje je sad

Eh, kako mi je postalo jadno, kako bedno i bespomoćno, to bespoštedno kritikovanje nesrećnih naprednjaka. Kako su otužne te vrcave opaske mudromislećih sveznadara, analitički zavaljenih pred svojim svepišućim tastaturama. I svi se trude da objasne suštinu košmara u kojem jesmo, a nikome da padne na pamet da se prethodno zapita: jesmo li mi u košmaru ili k’o čmaru? A to je ono od čega bi trebalo da se krene u avanturu nacionalnog i individualnog osvešćenja i pronalaženja rešenja, ako ga ima. Jer, košmar je, poznato je to, noćna mora, mada nije obavezno, koja traje neko vreme i prestaje buđenjem sa posledicama koje traju još neko vreme. Sa k’očmarom, stvari stoje mnogo ozbiljnije. Biti u k’očmaru, ili njemu samom, zahteva, pre svega, spoznaju svog zlehudog udesa, sa kojim ništa ne može da se poredi. Osim teskobe koja već dokazano prati ovaj lokalitet, nepodnošljivi smrad je njegova najkarakterističnija osobina. Poneki prdež ili puvanjak tek tu i tamo može da naruši jednoličnost mikroklimatskih uslova za neživot, na šta agregatno stanje suštine, pod nazivom govno, nije ni od kakvog uticaja na kakvoću opstanka аdaptiranih jedinki ili masa. Ispred njega, u takozvanom debelom crevu, sve je govno, sve je smrad, neprekidno vrenje i taloženje otrova, kao u Danteovom Paklu. A izlaz postoji, samo je daleko, na kraju tunela, u čmaru kojeg se treba dokopati, što nije ni malo lako. U tome i jeste zvrčka.

Dakle, kakvog li paradoksa, za one sa druge strane, kao što smo mi, čmar je izlaz, rešenje, katarza, čmar je taj spasonosni otvor kroz koji se može ugledati svetlost i udahnuti svež vazduh, kroz koji se ponovo može postati čovek. Međutim, umesto da se nađe modus i objavi svetu kako da se konačno zaputimo ka tom dalekom cilju koji život znači, većina i dalje, sa nekom opsesivnom manijom spisateljskih magova i novopečenih analitičara, pokušava da objasni kako govno smrdi, što je poznato svima, bez obzira na boju kože i verski fanatizam. Doduše, ne smrde sva isto, ali jebiga, za onoga ko je u debelom crevu nijanse su sasvim beznačajne, kao boja ribica za onoga ko se davi, i ništa ne menjaju stvari. I što je najgore, ovo nije metafora, ovo je faktičko stanje nas danas i ovde. Da nesreća bude veća, naprednjaci su potpuno nevini u svemu tome, jer i oni su samo produkt određenog procesa koji se, gle, politikom zove. A politika je sranje, to je valjda svima jasno.

Uostalom, da pojasnim. Jesmo li imali situaciju da su Bota, koji se dokopao predsedničkog mandata samo zahvaljujući strahu od radikala, i njegovi “žuti“, za koje se mislilo da i nisu tako loši, znalački sjebali sve, i napustili tu opljačkanu olupinu da beznadežno potone u glib? Jesu! Da li je ogorčeni narod, u želji da kazni počinioce ove epopeje zločina nad državom i narodom, dao svoje poverenje najgorima, koji su se potom udružili sa još gorima? Jeste. Koliko su svemu tome doprineli penzosi, kamuflirani udbaši, koji su Dačića spasili ćuze i vinuli ka državnom vladajućem vrhu? Nemerljivo! Prema tome, ovi koji sad vladaju nisu tu ni zato što su pametni, lepi, sposobni, ili na bilo koji drugi način reprezentativni primerci, osim kao negacija svega onog prethodnog i božja kazna. Negacija pameti, poštenja, ljudskosti, empatije, tolerancije... To čak nije ni ideološka skupina, ni trust lopina, osim kada su čelnici u pitanju, koji su opet pod kontrolom okupacionih centara moći, to je jednostavno skup očajnika, a ljutih i izopačenih očajnika koji su krenuli u spasavanje sopstvene guzice. To je podmuklo i morbidno okupljanje onog što je najgore u jednom narodu, ne bi li se preko mase došlo do vlasti. I došlo se. Ali ne i do pameti, ne do nacionalnog interesa, ljubavi prema domovini i zajedničkom napretku. Došlo se do jedne tvorevine koja je karikatura svega, i u kojoj se te karikaturalne individue pojavljuju u grotesknim ulogama, što bezuslovno izaziva nagon na pišanje ili proliv, kao i svaka žešća smejurija. Prosto rečeno u toj babićizaciji, drecunizaciji, gašićizaciji…Srbije, telepromtovanju vazduplohova i jebem li ga kakvim gnusobama...dešava se zapravo eksperiment da se, kako to narod lepo kaže, od govneta napravi pita, a ne ide, jebote, očigledno je da ne ide. Uskoro će obućari da operišu katarakte, baba-sere da sede u upravnim odborima, analfabete da direktoruju, kožari i pinteri da uče decu, a čuvari pruge da upravljaju vazduplohovima, pa dokle stignu. I, što je najgore, to nije smešno, to je futurizam u koji smo se odavno turili, i sad samo napredujemo, uživajući u tom performansu kakav nikada nigde nije viđen i koji niko ni najljućem neprijatelju ne bi priuštio, iz čistog respekta prema minimumu ljudskog dostojanstva.

I zato je neobično, degutantno, čak prezira vredno smejuljiti se tim cirkuzanima, ili ih bockati sa onim ciničnim smeškom žrtve i prezrivim pogledom na sečivu giljotine, kritikujući dželata što mu smrdi iz usta. U krajnjoj liniji, svi smo mi žrtve tamo nekih koji su u njima našli svoje poslušnike za egzekuciju čitavog jednog naroda. Da nisu ovi, bili bi neki drugi, jer svaki narod bar najgorih ima u izobilju. I tek je sad postalo očigledno kako je pameću i mudrošću nemoguće protiv prostote. Jer je prostota kao živi pesak koji u sebe uvlači sve, čak i sebe samog. Ili kao debelo crevo u kojem se taloži i slaže sve ono što je sažvakano i svareno. I jedini spas je u tom prirodnom procesu, toj težnji za oslobađanjem i izlaskom na svetlo dana, kojem čak i svako govno stremi. I ne preostaje nam ništa drugo do da sačekamo taj sudnji čas, ne ustručavajući se da malo podbodemo tu kobilicu vremena, kako bismo ubrzali taj proces u kojem, bar jedan jedini put, i obično sranje postaje katarza. I zato je potrebno boriti se, ili se prepustiti i skončati kao i svaki crevni parazit, guzna ili podguzna vaš. Eto, toliko o tome. A sad prelazimo na veselije teme.

Ivan Rajović