Opančar „agencija“: Čije su naše političke stranke

Nas građana ili njihovih lidera? Pitanje je suštinsko i zadire u poslovičnu jalovost naših opozicionih stranaka. Poslednji slučaj – smenjivanje Miroslava Aleksića sa funkcije predsednika Izvršnog odbora Narodne stranke je samo potvrda te tvrdnje.

Lider Narodne stranke Vuk Jeremić ne trpi konkurenciju. Dalo se to naslutiti i krajem prošle godine, uoči izbora, kada je Zdravko Ponoš, podpredsednik te stranke od njenog osnivanja, dao ostavku na članstvo u predsedništvu stranke, uz najavu da se više neće kandidovati ni za podpredsednika. Usledilo je novo iznenađenje – Đilasova Stranka Slobode i Pravde je potom kandidovala Ponoša na predsedničkim izborima, što je doduše podržala i Narodna stranka, ali to nije rezultiralo pomirenjem, jer je Ponoš posle izbora osnovao svoju stranku.  

Još više o tome govori „ponoćno“ smenjivanje kompletnog izvršnog odbora i njegovog  predsednika Miroslava Aleksića sa te funkcije, te izbor novog izvršnog odbora, dakako sa novim predsednikom na čelu. A posebno je simptomatično da je to izvedeno po svim pravilima klasičnog prevrata. „Došli smo na sednicu Predsedništva sa jednim dnevnim redom, na samoj sednici je usvojen drugi dnevni red – Smena Izvršnog odbora i izbor novog izvršnog odbora. Ima li boljeg dokaza da je čitav scenario unapred pripremljen u tajnosti. Do sada smo te stvari radili po statutu – najpre bi o tome raspravljao Glavni odbor, ovog puta ne“, kaže Aleksić.

Kod takvog stanja stvari apsolutno licemerno zvuči saopštenje koje je tim povodom dao izvesni Stefan Jovanović, portparol Narodne stranke: „U Narodnoj stranci se nije desio nikakav puč, naprotiv, mi smo u skladu sa demokratskim procedurama izabrali Izvršni odbor na paritetnoj osnovi, odnosno, tako da budu zastupljena oba potencijalna kandidata za predsednika stranke kako bi imali ravnopravan status.“

Saopštenje ne samo licemerno, već poprilično i glupo – ne samo da jednim apsolutno nedemokratskim postupkom, a u „skladu sa demokratskim procedurama“, ti uoči samih izbora veštački izjednačavaš oba potencijalna kandidata za predsednika, tako što im obezbeđuješ  „ravnopravnu paritetnu osnovu“, ali ne na bazi prethodih rezultata rada – što bi jedino trebilo da bude relevantno, već ravnopravnim brojem pobornika, odnosno glasača. Pa podrazumeva se da dosadašnji predsednik tu ima apsolutnu prednost, jer on sada sa svojim novim izvršnim odborom raspolaže svim resursima koji utiču na ishod izbora – od promene članova lokalnih odbora, do organizacije izbora, pa i na zvanični rezultat glasanja. To nam je od nekud poznato i eliminiše u potpunosti Vuka Jeremića, kao zagovornika nečeg novog koje treba da nastupi dolaskom opozicije na vlast. To mu je, po mišljenju ovog autora, ta glupost koja ga eliminiše kao iole ozbiljnog kandidata za neku značajniju funkciju u novoj vlasti koja će jednog dana i nastupiti.

A šta je to zgrešio Miroslav Aleksić, dosadašnji predsednik izvršnog odbora i šef poslaničke grupe Narodne stranke u skupštini Srbije – to što izvrsno radi svoj posao koji ga je preporučio i kao jednog od mogućih kandidata za budućeg predsednika stranke! U njegovj poslanilkoj aktivnosti je dosta toga vidljivo. Za relativno kratko vreme izrastao je u beskompromisnog opozicionog borca ovoj vlasti. Može li takav čovek u Skupštini da radi jedno, a potom u radu sa lokalnim osborima nešto drugo. „A na terenu sam svaki dan, radim sa lokalnim odborima. Od njih je i potekla inicijativa da na narednim stranačkim izborima budem jedan od kandidata za predsednika. Do sada je njih 88 to tražilo, što je već više od dve trećine odbora, u međuvremenu ih je sigurno i više, a biće ih još posle ove lakrdije u režiji sadašnjeg predsednika. Treba li ja te zahteve  da odbijem – odgovorio sam, kandidovaću se ako to vi budete tražili. U tome je sav moj greh“, kaže Aleksić.

A šta u međuvremenu radi sadašnji predsednik stranke Vuk Jeremić? Nemamo pojma, u javnosti ga skoro nismo videli. Očigledno je zabavljen svojim mukama – kako da eliminiše očiglednu prednost Miroslava Aleksića na budućim izborima. I smislo je – parekselans „demokratsku“ lakrdiju. O tome je ovde reč.

To otvara pitanje čije su naše političke stranke, čak ako su i „narodne“, što je ovde slučaj. U konkretnom slučaju – naroda, u čije ime su osnovane, ili Vuka Jeremića koji je tu stranku u ime naroda osnovao. Nadam se da će glasači Narodne stranke, na predstojćim izborima koji su sada izvesni, znati da daju pravi odgovor na to pitanje.    

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić