Gost portala

Dalibor Dragojević i Ivan Radović, 2013.

Nisam ja jedan od onih koji vole da pričaju, pripovedaju, možda me nećete ni razumeti; zbog toga bih naglasio da upotrebite ono što vam je ostalo od mozgova čitajući ove spise nekadašnjeg pesnika, današnjeg bosog čuvara razbijenih vrtova.

Navikli smo se. Kao i uvek, navikli smo se na gore i navikli smo da je bahatost i odsustvo osećaja za zajedništvo pravilo, a ne izuzetak.

Dalibor Dragojević i Ivan Radović, 2013.

Petar Mošić

”Sinoć sam svratio do omiljenog mi paba, iako je sredina radne nedelje. Naravno, meni nije bitno koji je dan u nedelji;kad si nezaposlen,svaki je isti. Često se desi da zaboravim i naziv dana u kome sam se probudio. Ne, nisam postao alkos, pa da traćim dane po kafanama ispijajući pivo u neograničenim količinama samo da bih zaboravio svaki prethodni.

Tokom svog radnog veka imala sam priliku da se družim sa velikim brojem dece. Ali, ima jedna priča kojoj dajem poseban značaj. Nju mi je ispričala devojčica čijeg se imena više ne sećam, ali tuga u njenim očima, dok mi je pričala o svom životu, ostavila mi je zauvek pečat u sećanju.

Kako smo seli na ležaljke prilazi nam starija Balinežanka u šarenoj, tradicionalnoj odeći. Sva vesela, stavlja stoličicu do moje ležaljke, a konstantno ponavlja: ’Masas, masas’.

…ovde nastaje specifična vrsta srbočoveka ili srboljudi koji su izgubili svoje nebeske letačke atribute i sasvim se prizemljili, podsećajući na kokoši koje su nekad, verovatno, bile ptice.

Ako te je život pritisnuo, onako baš dobro pričvrljio, i ne pušta, to samo znači da nešto ne vidiš što treba da vidiš, nešto u sebi, nešto vrlo važno. To znači da ideš stranputicom. Da je u tebi suviše srdžbe, mržnje, nerazumevanja, netolerancije, nevere.