Kratka priča

Оnа pоstојi u nеpоstојаnju stvаrnоsti. Žеlеlа bi dа niје tо štо јеstе i dа niје tu gdе је, žеlеlа bi јоš mnоgо tоgа... Јеdnоm rеčјu, оsvајаlа bi nеpоznаtа mеstа, upiјаlа pоglеdе rаzličitih lјudi i žеlеlа bi dа niје tu gdе је i dа plоvi kоrаcimа krоz vаzduh, tаmо gdе niје.

...Videćeš prizore potresne... Videćeš nesretne i bolesne... Od tebe očekuju spas... – zvuci popularne melodije tutnjali su mi kroz glavu. Otvorio sam oči, pogledao u budilnik, zažmurio. Nedugo potom, grabio sam trotoarom, ne pitajući se kako sam se tu stvorio.

Dušan Dojčinović

"Put do pakla popločan je dobrim namerama", setila se iznenada, gledajući u grm ruža, zagasito crvene boje. Porodica. Njena porodica je uvek znala šta je najbolje za nju, donosili su odluke, koje su trebale biti njene. I te svađe, u kojima nije učestvovala, ali od kojih nije ni bežala, stvarale su klupko, neodmrsivo u njenoj glavi. “Zašto se ne vole i ne slažu kao porodice u romantičnim filmovima, u reklamama, zašto njena majka nije pažljiva kao mama Majina? “, pitala se, a onda je i sama postala majka.

Sreten Bošković

Inspektor Rade dunu u hladne šake par puta. Bio je mraz, a on nenaspavan, gladan, umoran. Dakle, sad su našli da se ubijaju u pizdu materinu! Pljunu sa strane ne videvši čoveka pored sebe. Pogled mu se zadrža na crnim, lakovanim cipelama, pa zapanjeno proprati ispljuvak koji je lagano klizio ka đonu. Lakovane cipele po ovoj zimi?

Čovek do njega mirnim glasom reče:“Evo Vam papir i obrišite Vašu pljuvačku sa mojih cipela!“

Sasvim je izvesno, skoro sigurno i tako će se i dogoditi. Šta? Nestajanje? Smrt? Koraci su ispisivali slova, nerazumljive reči i nisu dovršavali besmislene rečenice. Magla je brisala reči, koje su ostajale iza, lepile su se za težak večernji vazduh i isparavale ka svetlosti prigušenih svetiljki u nizu.

Ulazi uvek uz neku buku, galamu, teatralno. Pozdravlja i levo i desno, maše redom svima, nekako lažno smrknutog pogleda. Onako je oniži, poput robusnije natkasne. Dugačak trup, preširoka ledja, okraće noge jakih listova. A na njima - čitave monografije. Levo - Gračanica, u živim, drečavim bojama, desni list obavija Djordje i njegova aždaja. Zver skoro odgriza sopstveni rep, prizor je psihodelično živopisan. Da li je tatu - majstor baš tako zamišljao scenu - više nije ni bitno.

Branka Jugo

Postoje ljudi, Kao Relja što je, da doslovce vrbuju osobe svojom harizmom, bez obzira na to kako zaista izgledaju. On je u stvari bio mađioničar, opsenar sa pogledom ispod obrva, u dubinama zenica čiji kraj se ne nazire, lovio potencijalne žrtve u paukovu mrežu svog zavodništva. Podsećao je na Marlon Branda iz doba mladosti, što mu je davalo  preimućstvo u odnosu na ostale obične smrtnike., sve dok ga ne bi videli uživo, ali I tada bi okrenuo vodenicu na svoju stranu.