Nataša Đurović

Rođena 1974. u Kraljevu. Po zvanju diplomirani pravnik, a po opredeljenju borac protiv svega što predstavlja prepreku za život u kome ljubav i čovečnost imaju glavnu ulogu. Autor zbirke kolumni pod nazivom „Dnevnik dokone domaćice“ . https://www.facebook.com/djurovic.natasa/

Penzionisan je 1901. godine, čime je zvanično završena njegova lekarska karijera, nakon dvadesetpet godina rada. Zanimljivo je, ustvari tužno, to što je za svoj rad dobio malu penziju, jer mu se nije priznala diploma iz Praga.

Uzela je jaknu i uzašla ne zaključavši ni vrata za sobom. Na stolu je ostala dopola ispijena kafa, u ormarima skupa garderoba, u sefu još skuplji nakit. Nije marila.

Ana Jakšić Glinska, baba po majci cara Ivana Groznog, bila je ćerka Stefana Jakšića, koja se udala za kneza Vasilija Ljvoviča Glinskog, sa kojim je dobila ćerku Jelenu Vasiljevnu majku Ivana Groznog. Kad je Ivan imao tri godine, otac mu je umro, a sa osam, ostao je i bez majke, koja je, najverovatnije, otrovana.

Staroslovenski toponimi koji su se zadržali, govore o tome da su Stolovi bili isto što i Olimp za Grke, mesto gde su stolovali bogovi. Kasnije su neka mesta promenila imena i kroz legende, zasluge i moći bogova, pripisane Svetom Savi.

Uporedo sa tim upitnikom, pojavio se program o seksualnom vaspitanju decu, čiji je cilj, zvanično sprečavanje seksualnog nasilja, a na duže staze gledano, poštovanje ljudskih prava.

„Beži, gos`n oficir“ rekao mu je. „Skloni se, i ti će najebeš“.

„Savršena dela prirode i ljudskog umeća, spojena su na jednom mestu, koje se nalazi pokraj reke koja je ime dobila po svojoj vodi, uvek studenoj; onoj koja je i Velikog župana osvojila svojom bistrinom...“

Nama nisu potrebne demonstracije niti primitivno, odnosno, pogrešno shatanje demokratije i forsiranje takvog koncepta. Potrebne su nam promene.

„Jelena Anžujska, o čijem poreklu se spekuliše i koje nije tačno utvđeno, bila je jedna od žena koje su ostavile trag u našem kulturnoistorijskom nasleđu.“

„Noć se polako spuštala na grad. Palila su se svetla, a u Neveninom srcu stezao je mrak. Morala je da ide. Nemanjin osmeh, kome su nedostajala dva prednja zuba, boleo ju je kao živa rana. Strah u njegovim očima, njen stid i pitanje šta ako sazna...“

Pages