Iz trećeg ugla

Ako uzmemo u obzir nepobitnu činjenicu da je samozvani gospodar planete odlučio da menja zakone majke prirode, onda možemo očekivati povratnu reakciju kao odgovor na neprihvatljivu akciju, isto kao i kada neposlušno dete od roditelja dobije malo po tamburi, tek da se zna ko je ko. Čovek je krotio prirodu, ali nikada nije pomislio da bi priroda mogla da se pobuni i baš žestoko da uzvrati, a kijameti svih vrsta su samo blago upozorenje da se nešto neće događati baš po čovekovoj zamisli.

Uvek je bila  borba dobra i zla, sila svetla i tame od kada je čovek preuzeo prepotentnu ulogu najinteligentnijeg bića na Zemlji. To umišljeno stvorenje koje meri i kroji po svojim potrebama, zamišljenim putanjama sveopšteg dobra, da bi se onda po milioniti put izneverene mase zgražavale nad nečijom, obično se i zna čijom, bahatošću, nezasitošću, e, to je lajtmotiv ljudskog postojanja.

Neće se svako složiti da je bio drag, ili da je bio društven, ili da blag, ali niko neće zaboraviti njegovu genijalnost, njegovu zaraznu energiju i njegovu čovečnost. Osvaldova energetska munja pogađala je direktno u metu, a ciljala je na društvene nepravde, na socijalne razlike, na osionost nezaslužnih i bahatost vladjućih. Nepogrešivo je ubijao gupost, koje se gnušao, koliko je se i plašio. Držao je da u gluposti čuči zlo i ni jedan osvešćen neće pribeći nepravdi, jer mu ne treba, neće oteti, jer ne mora, neće povrediti, jer oseća tuđu bol kao svoju.

Bojažljivost od pisanja je vrlo opasna bolest. Ne reći šta misliš, isto tako. Danas je sve manje onih koji smireno i staloženo iznose svoje mišljenje. Može se reći onda da je junak našeg doba orator oslobođen reakcije antikomentara i cinizma?

Za sledeće izbore, ima da osnujem stranku i da građanima Srbije ponudim ovaj program: Prvo, ime stranke će biti "Srbija do Tokija" ili skraćeno SDT.

Zašto tako?

Prijatelj mi kaže: "Ne plači", a to izazove još jaču navalu suza. Kaže mi nešto lepo, a ja ridam. Postajem samoj sebi dosadana. Rešila sam da od ponedeljka bude drugačije. Da prikupim snagu, da se dignem sa mokre, mrtve grobljanske zemlje, koju stalno prekopavaju, zakopavaju, otkopavaju, zatrpavaju. Zato ne može ništa zeleno trajno da izraste.

Volim kad je život neplanski. Dok kucam ovu rečenicu, pošto ne pišem na papiru kao što bi bio običaj I kao što nas je učio naš cenjeni profesor geneologije, već kuckam po dugmićima tastature jednog osrednjeg laptopa, shvatam da dugo nisam napisala da nešto volim. Mada, eto, ispostavilo se da mi neplanski život prija. Makar za sada. Videćemo koliko puta ću se predomisliti do sutra. Koliko preispitivanja i bacanja u dileme o pitanju i suštini života. Donela sam dosta odluka juče tokom jutra, zatim tokom dana i najzad tokom noći.

Silovito me udarila. Ta životinja. A onda me je skopala svojim kandžama i tamo gde su se njeni oštri nokti jaki, oštri kao veliko trnje, zabili u moje meso, potekli su krvavi potočići. Bolelo je, ali me nije bilo strah. To sam odavno prevazišla. Jednog sam se samo plašila - da mi svojim kandžama ne probode srce. Jer, dok je ono celo i nepovređeno, znala sam, sve ću preživeti i nadživeti.

Nekih hiljadu i nešto kilometara jugo-zapadno od Balkana, ja sam otkrio drugu planetu. Definitivno, Valensija je neki sasvim drugi svet u odnosu na onaj gde sam rođen, gde sam odrastao i živeo. Kad dođeš ovde, ne osetiš, kako neki kažu „kulturološki šok“, ma, ni blizu toga. Osetiš neku vrstu „šoka normalnosti“. Sve ono što kod nas deluje kao naučna fantastika, ovde je sasvim normalno, ovde je to čista realnost.

Zora je. U pozadini zvuk guma do pola naduvanih koja odguruju sitan šljunak i prave utaban put za sobom. Beli porcelan među mojim prstima i crni izvor života u mojim ustima. Vrelo je, ali i gorko. Osećam sav nekvalitet dok mi para nepce. Ipak, poželim još jedan gutljaj. Da budem sigurna da sam dobro videla zoru dižem pogled i uveravam se da se nije još uvek izlegao dan. Prija mi ova tišina. Neplanirano sam ostala budna i sada je to samo zapravo jedno rano ustajanje. Zašto bi iko morao da zna da nisam ni spavala?