Iz trećeg ugla

Retko dozvoljavam sebi da žalim ljude. Nema tužnijeg osećanja u mojoj emotivnoj skali vrednosti. Večito se trudim da izbegnem takav izliv adrenalinskog vrenja - kako zbog drugih, tako i zbog sebe ali ...

Kroz glavu mi prolaze slike raznih porodičnih skupova, veselja, sahrana, krštenja... Preko zalogaja rinflajša, prelivenog sosom od mirodjije, jedni drugoma se

Legao sam sa glavoboljom, sa njom sa se i probudio.

Glavobolja je kao neka prokleta kurva koju pokupiš kraj prašnjavog puta i sa njom zaglaviš u jeftinom motelu. Svud joj je bolje nego na onoj vetrometini, na raskrsnici onih puteva koji nju nigde ne vode.

Svako od nas poznaje sliku, reč ili maker delo bar jednog istinskog intelektualca. U eventualnom nedostatku bližeg uvida u njihov privatan život, tu su knjige, eseji, kolumne, objave, u skorije vreme, postovi, Ytb i tvitovi…Tito ih je, svojevremeno, smeštao u dedinjski rezervat, fantastično mesto, poznato po tome da, vremenom, otupi i najoštrije misaono pero. Danas, u zlatno doba blagostanja, sa mnogima od njih se svakodnevno laktate kroz Kalenić, Bajloni, sudarate po Knezu…

Sagurane u ćošak žene su poznate po tome da vrište, a vas trenutno zaglušuje buka mnogih naslova, potpisanih ženskim imenima, koje vas sa polica bodu pravo u oči. Satjerana u ćošak inteligentna žena neće ponuditi duge razgovore, matematičke formule, niti kulinarske recepte, ponudiće jedino na šta muškarac koji drži vlast u šaci može da odreaguje, blud i nemoral.

Sveži jutarnji dani i besan koja se prostire duboko u beskraj, sada poprima dimenzije bezgraničnog, i sećam se Borhesa i njegove biblioteke. Trenutno mi lebde misli poput knjiga po etru, i pitam se čemu takvo uzbuđenje oko samo jedne srede koja teče mirno kao kakva vojvođanska reka. Uživam u mirisima predstojeće zime, iako znam da još dugo snega videti neću. Ipak, topli naleti grejanja mi jasno daju znak da su hladni dani stigli, a letnje vreme je daleko za nama. Maše nam, a i mi njemu. Već sada osetim da mi nedostaje. Jesam ,,zimsko dete“ ali sam letnji čovek.

Znate li onu pesmu grupe Kal “Kiss me, please”? Da sam je ja napisala dodala bih i ono "in the ass”, ali pošto nisam moram da pređem na rad (u mom slučaju je to škrabanje ovog teksta).

"Arbeit Macht Frei" pisalo je na kapijama Aušvica. Zato ću i ja osloboditi svoje misli i umesto priče napisati utiske sa sajma, a koji to ne bi trebalo biti.

Odvojenost od kože i od tela mazi dušu. To stanje dodiruje um na način na koji ništa drugo ne može. Poigrava se  sa samim sobom, igra se emocijama i osećajima. Dozvoljava telu takve preobražaje koje dugo nije imalo, a opet navodi ga na još lepše i bolje. Ovo stanje me podseća na satori, na umno prepuštanje prelepom lepršanju  po univerzumu, a opet ostajanje na zemlji. Pribran, donosiš svesne odluke u odlučujućim momentima sreće i raspoloženja, dostižući lepote univerzuma i količinske mere neophodne za skakukatanje po leprsavomi vazdušastom.

Potomci, deca, krv tvoje krvi, bezbroj najlepših izraza za nastavak tebe kao čoveka jedinstvene genetičke slike. I nema tu mesta za sumnju, svako dete se voli do stepena nepodnošljvosti i preko granice bola. Kada se tvom izdanku, tvojoj mladici nešto dogodi, smrt je jedino utočište od kidajuće agonije koja te nikada ne napušta, ni u snu, ni posle mnogo decenija, ostaje uvek tu kao nož u srcu i ne dozvoljava da ti disanje više ikada bude do kraja, bez seckanja i bez jecaja.