Iz trećeg ugla

Nije lako onima koji ostaju deca. Svi slušamo kako je nešto najlepše na svetu ostati dete, igrati se do kraja. Kao svedok istome i mogu reći da je to izuzetno teško. Biti mali u svetu odraslih, koji se bore da saznaju nešto, dokuče, iako znamo svi da je nedokučivo sve što želimo, jako je teško.

Autor teksta Nikola Ranković

Još uvek spavam. Sanjam! Pričam sa sobom u sebi. Neko drugi je jutros ustao u meni.

Bože, odvratnog li čoveka. U crnilu mojih misli je našao belo. Šmrče li šmrče. Ako nastavi tako, pretvoriće me u prah.

Dunuće vetar i od mene ni pepeo neće ostati. Jesam li zauvek zaspala, ako on ostane budan?! Ko je ON? I šta hoće od mene?

- Izlazi iz mene!

- Nisam ušao da bih odmah izašao!

- Nego kada?!

- Kada shvatiš razlog mog dolaska.

 - Ko si ti da uznemiravaš moje odaje u glavi?!

- Smisli ko sam.

- Moje misli ne razmišljaju.

Oslikala bih slike sada rado, jer sam ostala bez reči. Ne vidim kako da opišem više bilo šta, sada sam više za taktiku nemog filma. Neko prelamanje boja i svetlosti. Igra svetla i senke. Nešto gde bi zastupljene bile tamne boje i peskoviti predeli francuskih obala u proleće. Prohladni povetarac i sivo kamenje. Azurno plavo koje seče pogled i tamno zeleno koje mazi taj isti pogled svojim palmama i travnatim predelima.

Mrak. Nisam želela da upalim svoju svetlost. Prekidač je ostao negde duboko u meni i nisam mogla da ga dohvatim. Svaki pokušaj je propao. Odustala sam, jer je buka u glavi nesnosna.

Čula sam glasove koji govore da postoji samo jedan izlaz. Otvorila sam vrata i pošla u tišinu. Bilo je vreme!

Dragiša Čolić

Koliko smo sami od jedan do uginuća, čak i kada smo sa nekim? Moja pretpostavka: mnogo. Da li imate taj osećaj da se, u poslednje vreme, svuda osećate usamljeno? Da sedite sa nekim, a zapravo ste vekovima i sferama udaljeni od osobe. Niste tu, ta osoba nije tu. Svako u svom univerzumu, da li izmišljenom ili ne, to je sad već nova tema za mozganje.

Setni su dani kao ovi. Letargijske noći i magnovenjska jutra. U neznanju se leže, u bolu se ustaje. I sećanje traje ali bledi. Čežnja za čežnjivim pogledom i iskrenim osmehom, tako dugo traje. U ljusci jajeta rađamo se, u ljusci živimo.

Često sam putovao. Na stanicama sam se nagledao vozova koji su redovno kasnili i ljudi koji su redovno žurili da na njih stignu. Zanimljivo je to da su svi ti ljudi, uvek uspevali, i pored svih tih kašnjenja, da odu tamo gde su želeli da budu.