Kratka priča

Lepo vreme i miris lipa mamili su osmehe mnogih ljudi, ali ne i Mari. Ona je, jednog lepog junskog dana, stupila u ugovoren brak. Nije to želela, ali nije smela da se suprotstavi roditeljima. 
Život na selu za dvoje mladih, koji su sami živeli, bio je veoma težak, ali Mara se nije plašila bilo kakvog rada. Majka ju je vaspitala da bude poslušna i naučila ju je da radi sve. Od kućnih poslova, kuvanja, pranja, peglanja, pa sve do gajenja stoke i radova na polju.Sve to njoj nije bilo ništa strano. 

Ušle su kod Novog groblja, dve pristojne dame u godinama. Dugo su ćutale. Povremeno bi uzdahnula jedna, a onda za njom i druga.

- Eto... Ode nam Dunja... - reče konačno jedna.

-Da... -reče druga, - Lepo je umrla... Mislim,ako tako može da se kaže za smrt..

-Jeste, nije se mučila... Život je ionako težak... A smrt strašna sama po sebi... Pošteno je da čovek na kraju ode dostojanstveno.

“Izvini, ja nikada nisam ovako iskreno i glasno pričao, malo me je sramota, ali se nadam da ću uraditi pravu stvar.

Prvo i osnovno: volim te beskrajno, neopisivo, uvek i zauvek. Da, baš tebe!

Žurim, trčim za korak ispred pucnja, infarkta, gušenja ili bilo kog trkača smrti. Završavam užurbano u grču ostavštinu gluposti i jada, da je neko ne ukrade. Evo, precizno i nečitko, sa zdravim razumom i ludilom pišem poslednje redove, još samo ovo, da još ovu sitnicu, ogromni zalog moga ludila, ništa ne sme biti izostavljeno, ni jedna tačka, zapeta, uskličnik. Ovo je moj zalog i ne dam ga nedovršenog.

Pešačila je kiometrima. Odavno je iza sebe ostavila zvukove grada i koračala je sve brže, kao da je  nesvesno bežala od nečega što ju je tiho proganjalo. Staza je vijugala u brda. Uzbrdo i uzbrdo, šuma je zaklanjala nebo. Gusta borovina disala je u njenom ritmu. I ona je disla drugačije, dublje, nije osećala zamor, zaboravila je na telo, prepustila se drevnoj šumi da je vodi.

Nije volela dnevno svetlo. Po danu je morala da ide na posao, da sreće druge ljude, da razgovara sa njima, da se osmehuje, da učestvuje u životu. Po danu je morala da misli o računima, o spremanju hrane, o svakodnevnim obavezama koje su joj sve teže padale, a nije ih mogla izbeći.

Autor Maja Adamović

Ustali su rano, posle jedva prospavane noći, iako se mala Zlata jedva primirila posle baba Jelinih obloga i krenuli za Zrenjanin u bolnicu. Tamo su pronašli dečijeg lekara koji je pregledao malenu, i rekao im loše vesti:

-Na žalost , detetu je jako oštećena rožnjača…bojim se da nikada neće uspeti da povrati vid. Donka je zaplakala, a Jovo upita lekara: -Jel to ona skroz ostala slepa, doktore?

Autor Dušan Makačević