Kultura i umetnost

Mada je prošlo preko trideset godina od tada još uvek nosim živo sećanje na dan kada je lepotica Nusreta ušetala u moj život. Bilo je to na Balkanu poslednje nedelje Velikog posta kada su žene zaključavale klavire, a muškarci obilazili krčme u širokom luku. Samo je šejtan tih dana imao pune ruke posla. Te godine sam pročitao 200 knjiga i napisao isto toliko pisama gospođici Nusreti ali uzalud, njeno srce je ostalo neosetljivo iza zaključanih vrata. Sledeće jeseni se udala za nekog ambasadora iz Turske i otišla da živi sa njim u bogatu zemlju.

Ispovest pišem iz postelje u bolnici u koju sam doveden radi odmora.

"Ti, kučko, da reč nisi rekla, reč jedinu!"

Preslikalo se plavetnilo neba i mora u njegovim očima. Široki osmeh ranjenog dečaka.  Nikada previše imao, nikada dovoljno voljen, samo radom postigao svoje. Otac.

Malena ptica u rukama dečaka. On div, ona ispala iz gnezda. Majka.

Ali violinu nisam ispuštao iz ruku. I usnio sam čudesan san.

Ako hoćeš pomozi mi, podrži me u tome, ja sam to čvrsto rešio.

Moje su rane manje od tvojih, ali osećamo istu bol.

A onda da uveče, onako golem, stojim ispod zvezda, dok mi mesec obasjava stablo.

“Slušaj ti, mala, nemoj da se svađamo ti i ja!”

Pomislio je da možda sreća i stanuje tu, da je samo nije prepoznao ili...