Kultura i umetnost

Sat je otkucavao, nasula je sebi drugu čašu votke i već je trezvenije razmišljala.

U sumrak more postaje nalik prosutom vinu. Zalazak sunca se razmeće svojom čarlijom, priroda je puna mašte. Počinje noć na crvenoj pozadini neba.

Ispod oka neprimetno osmotri putnike u rasklimatanom autobusu koji se ko zna otkuda kretao, njih nekoliko, u polutami...

U tom momentu, počela je istinski da mrzi majku. Kako god da okrene, za sve je ona bila kriva!

Te se večeri zaklela da više nikada neće pisati pesme i počela da piše mušku priču.

Nije ustajala. Mirno je sjedala pod mjesečinom na čistini.

Velika senka stajala je naspram njega, a ostale u redu sa jedne i druge strane.

Palate na obali preko dana izgledaju kao stari koferi izlizani od putovanja.

Imala sam tu privilegiju da lično upoznam Sašu Micića - Monegorijasa, da pišem o njegovoj magiji Beograda prenesenoj na platno sa koga diše uvek vrelo, a sada imam potrebu da napišem i nekoliko reči o čoveku iza platna. Jer, šta je to slika, ako ne čovek od koga se rađa.

Na nepuna dva dana vožnje od ovog ratnog bojišta, u ruševinama, pronađen je još jedan dečak, približnih godina kao zarobljenik kojeg su pronašli na drvetu kruške.