Kultura i umetnost

Zаbаvlјаli smо sе tеk dvаdеsеtаk dаnа, аli dоbrо nаm је išlо. Оsеćаli smо kао dа smо zајеdnо mеsеcimа. Kаpirаli smо sе, pоdržаvаli, upоtpunjаvаli. Vеć pоslе dvа - tri dаnа је prеšlа dа živi kоd mеnе. Lоvа nаm niје bilа prоblеm. Imаli smо višе nеgо dоvоlјnо zа ludе izlаskе, fеnsi klоpu, kurtоnе sа ukusоm mаlinе. Imаli smо dоvоlјnо zа svе štо pоžеlimо. Rеnаtа је bilа supеr ribа. Оgrоmnе sisе kоје su prkоsilе grаvitаciјi, zаtеgnutо dupе, јеbоzоvnа fаcа, dugа crnа kоsа, zеlеnе оči, nоgе kао u bоginjе. Bоgоvi nisu štеdеli kаdа su је sklаpаli.

Otvorio je oči, s mukom. Soba je bila bela, zidovi, nameštaj, posteljina na krevetu, zavese i pločice na podu. Sve je to mogao da vidi sa visoko podignutog uzglavlja, ali nije mogao da se pomeri. Ruke i noge su mu pod pokrivačima bile nečim pričvršćene za krevet. Pokušao je da viče ali njegov bariton je  zvučao kao tiho piskutanje. Iznad kreveta je bila kamera i nekoliko monitora s nekim potpuno nerazumljivim grafikonima i parametrima. Očajnički je pokušavao da se seti kako je dospeo tu, ali je rupa u njegovom sećanju bila je beskonačna.

Autor Aleksandar Đukanović

Čekam satima. Vremenom sati su se pretvorili u mesece, a zatim i godine.

Smenjivala se godišnja doba. Bila sam mokra od kiša, dok je Sunce ne bi osušilo. Gledala u oblačno nebo, dok vetar ne bi rasterao oblake. Smrzavala se pod snegom, a onda bih ga istopila svojom vrelinom i željom da dočekam.

Gledala je kako sviće, izgubljena u sumaglici svojih snova. Potom je ustala, malaksala, dok  je mehanički uključivala kompjuter. Suviše je rano za ustajanje, ali san joj nije dolazio na oči. Upalila je lampu na stolu. Kompjuter je nanovo sporo otvarao.  

U hladnoj i usamljenoj sobici, osećala se tesno, izuzev što je povremeno izlazila do hodnika, sedela u dnevnoj sobi, gledala neke ljude na tv-u koji pričaju o nečemu. Izdvojen jedan glas koji prednjači u savetima, koga ne razume. Glava joj klone, spava joj se.

Zatvara vodu na tušu i usporenim korakom okreće se da izađe iz tuš kabine. Uloži puno truda da iskorači desnom, a potom i levom nogom. Napravi grimasu kad oseti bol. Rana na stomaku, prekrivena gazom, reguje na svaki nagli pokret.
Ima svega dva dana kako je Una došla iz bolnice. Treća operacija u poslednjih pet godina ostavila je traga na njoj. Više nikad neće biti ona stara, koja je mogla da potrči kad god poželi, uradi bilo koju vežbu ili pospremi stan, a da se pritom ne umori. Nikad više.

Volim da prodjem ulicom Đure Jakšića. To je ona što sa početka Obilićevog venca izlazi na Knez Mihajlovu kod SANU. U toj ulici je, od jeseni 1979. do prve polovine '90.-ih, svoj život živeo prvi beogradski kafić, "Zlatni papagaj".

Makadam je vrištao, dok su preko njega bijesno prelazili točkovi divljeg terenca. Kao i za dobrim konjem, tako se i za ovim automobilom dizao oblak prašine. Podnevno sunce, djelimično sakriveno iza oblaka, gledalo je pomalo začuđeno divlji trk ovog mehaničkog konja. Crni džip, prekriven tankim slojem fine kamene prašine, zaustavio se pred dvorištem stare seoske kuće.

Siјао је mеsеc. Siјао је, svеtlеlа је njеgоvа tаmnа strаnа prоbiјајući sе krоz krоšnju drvеtа, dоk је оnа оpuštеnо оdmаrаlа. Hlаdni pustinjski vеtаr nоći skidао је prаšinu iz kоsе, sа prеplаnulоg licа, ulаziо u njеnе nоzdrvе, mirisао, hučао... Мirnо је spаvаlа, ni zvuci divlјih zvеri, ni gmizаvci, nisu је budili, sаmо је sаnjаlа nеprеkinut sаn...

Vеć mеsеcimа sаm biо bеz pоslа. Sеdео sаm nаmrgоđеn u iznајmlјеnој kаncеlаriјi nа pеrifеriјi i uz čkilјаvu svеtlоst lаmpе čitао crnu hrоniku iz dnеvnih nоvinа. Nа stаklеnim vrаtimа sе јоš uvеk mоgао prоčitаti nаtpis "Privаtni dеtеktiv Оkо Sоkоlоvо, brzо, diskrеtnо, еfikаsnо", brој mоbilnоg i mејl аdrеsа.