Kultura i umetnost

Staša je devojčica koja u školi najviše obožava srpski jezik i predstave. Odličan je učenik i aktivno učestvuje na brojnim takmičenjima iz mnogih, sebi omiljenih, predmeta. Prijavljivala se za svaku predstavu i u svakoj bi briljirala, zahvaljujuci svom urođenom talentu. Učiteljica bi je uvek pohvalila na dobro ostvarenim ulogama. Staša je zbog toga bila ponosna sebe.

Autor Slađana Belko

"Želim te."

"Znam"

"Znam da znaš. Ali, ne znaš da ne želim da mi se ostvariš."

"Znam i to."

"Onda znaš i zašto."

"Naravno. Iz istog razloga iz kojeg i ja ne želim da ti se ostvarim. Ako bih se ostvarila, više ne bih bila želja. Ostvarenje je za svaku želju ravno smrti."

"Zar se ne bojiš da bih mogao da prestanem da te želim? "

Naslušah se ovih dana, po ovom sokoćalu od fejsa, kukanja o izolaciji, pa ko velim, hajd' i ja da kažem koju. U stvari, da vam opišem pravu izolaciju.

Kupio je jednokratnu kartu za mesto u koje nije nikad bio. Devojka sa šaltera ga odmeri i dade mu kartu za neki gradić na istoku Srbije. Zamahnu dugom kosom, da bi primetio njene talasaste lokne, ali on je ne pogleda.  Čovek u post(zreloj) fazi života, prosto umoran od života, dade joj novčanice,  koje izvuče zgužvane iz zadnjeg džepa farmerki. Delovao je po malo zapušteno i umorno. Mlada šalteruša je trepnula par puta dugim trepavicama, koje su njemu izgledala kao krila  ogromnih ptica koje je gledao na jednom od onih kanala sa životinjama.

Prvi dani nakon gubitka voljene osobe su najteži. Sara je izgubila svaku volju za životom od kad joj je poginuo verenik. Vukla se po kući kao po kazni, teških nogu, okovanih nevidljivim gvozdenim obručima.

Autor Slađana Belko

Stigla mi je razglednica.

Na slici okean, plaža i palme. LA, California, USA. Nepoznat rukopis i ime, odnekud poznato. Onda je iz sećanja izronila jedna stara slika. 

* * *

Autor Goran Došen

Skoro da nisam prepoznala to lice u ogledalu. Ne razumem, gde su se nanizale te godine i kada se pre rasturiše ti sitni biseri po zemlji? E, živote! Skupljam ih i ne daju se uhvatiti, kao silni snovi kojih ne mogu da se setim, a, znam da su odsanjani i da sam živela u njima. Šta li me sada čeka, Preuzvišeno carstvo sudbine? Koji ispit ću sada da polažem Viši sudu zablude? Osmeh bez zuba sa očima prolećne kiše. Naučila si, ćuti, čekaj i ništa ne očekuj! Teška i lepa priča!