Politika i društvo

Ne idu tama i svetlo jedno kroz drugo, pa bilo sa koje strane da dolaze. Potiru se i gase se međusobno i onda nema ničeg ni tamo ni vamo, ni nigde.

Da je politika kod nas još uvek božanska kategorija, a ne ovozemaljska i svetovna, govori nam mnoštvo primera iz naše običnoživotne prakse.

Društvo koje je decenijama gubilo boga u sebi, vraća mu se u velikom stilu. Promocija crkve je prioritet u državi koja nema ni za penzije, crkva ulazi na velika vrata u ustanove, u škole, u vrtiće, u bolnice, širi se kao požar i nameće dvostruku grižu savesti onima koji je odbijaju kao takvu.

Razočarani revolucionari mi šapuću kako se nikada ništa neće promeniti i kako ću i ja kada dođem u njihove godine govoriti istu priču mlađim naraštajima.

Danas i ovde postalo je vrlo moderno okititi se nekom titulom, zvanjem, činom ili nekim drugim sertifikatom svoje posebnosti, a nikada nije bilo više neznanja, mamlaza, mediokriteta i surovo sirovog ološa koji je zagospodario funkcijama i svim aktivnostima koje se životom zovu.

On će uskoro da padne ali, nažalost, ne našom voljom i našim radom na tome. Ne, jer nismo uradili ništa što bi ugrozilo njegovu vladavinu.

Ako je rat politika koja se sprovodi oružjem, onda je politika rat koji se sprovodi bez oružja.

Ono što je običan građanin-glasač očekivao od svih izabranih vlada se nije promenilo, a to je pravda i boljitak.

Jer, ako to prođe, proći će i sva naredna zadiranja države, koja polako ali sigurno klizi u latentnu fašizaciju, u privatnost njenih državljana.

Bili smo ljudi u narodu, bili smo jedan narod u državi sa mnogo naroda i bili smo deo države koja je imala pasoš sa kojim je bez vize moglo da se putuje u skoro sve zemlje sveta.