Olga Tomović

Divio se njenoj hrabrosti, on je bio slab, ruke su mu drhtale dok je palio auto, glas mu je bio isprekidan nervoznim kašnjem.

Sve se stapalo u obilje boja i života. Sve ja nastavljalo ciklus neporemećen od stvaranja.

U ogledalu videla je jadnu devojčicu, raščupanu od udaraca, slomljenu uvredama, ružnu, uplakanu, samu, bespomoćnu. Mrzela je tu devojčicu.

Visokim potpeticama cepale je asfalt, odzvanjale su kao urlik upokojene zveri.

U dnevnoj sobi je mrak, samo se naziru obrisi. Škripi stara fotelja, peva od radosti, prima u sebe poznati oblik, željno se uvija i stenje.

Pogled mu je bio uplašen, izbezumljen, a tada je bio najopasniji.

Uživala je u urliku moćne mašine među nogama, vladala je zmajem, najzad je bila gospodar sebe.

Ritam kuckanja, ritam govora, ritam sunca koje je palilo zidove, ritam svog srca koje je iskakalo i uskakalo u njegovo.

- Čuvaj je...

Ma koliko ona želela, volela žudela, više nije bilo ni tračka nade u ovom golom, neljudskom svetu. Sve što su imali izgubili su.

Pages