Olga Tomović

Onda je ispred sebe ugledala zrak i shvatila da je to ogledalo, a da svetlost izbija iz nje. Toplota joj je isticala iz stomaka, prepona, očiju.

Obuze je svest o sebi i nekoliko slika iz duboke podsvesti projuri joj kroz dezorijentisani um. Naglo otvori oči i udahnu nagonski, a pluća joj se ispuniše tečnošću.

Kada sa začnemo sudbina nam je već odredila tok, postavila nam dušu u oklop i predala nas zakonima, bogovima, običajima.

Polizala je suve usne, u sebi se zahvalila nekom bogu koji joj je podario slabe oči da ne vidi sve slojeve maski na oknima tela bez duša, u isto vreme obrisala je sa obraza kap slane tečnosti nalik suzi, uz osmeh...

Sve što je potrebno ljudskom biću da opstane posluženo mu je, sažvakano i ubrizgano direktno u već dobro samlevenu sivu masu.

Sedela je i u potpunoj tišini čekala da čovek umre. Držala ga je za požutele prste i izgovarala umirujuće reči u koje ni sama više nije verovala.

Divio se njenoj hrabrosti, on je bio slab, ruke su mu drhtale dok je palio auto, glas mu je bio isprekidan nervoznim kašnjem.

Sve se stapalo u obilje boja i života. Sve ja nastavljalo ciklus neporemećen od stvaranja.

U ogledalu videla je jadnu devojčicu, raščupanu od udaraca, slomljenu uvredama, ružnu, uplakanu, samu, bespomoćnu. Mrzela je tu devojčicu.

Visokim potpeticama cepale je asfalt, odzvanjale su kao urlik upokojene zveri.

Pages