Željko Jovanović

Laž je kao i svaka druga veština. Neko za nju ima talenat, neko je dobro izuči i postane profesionalac, a neko nikada ne nauči da je koristi.

Slika kao nemi prikaz bila je sasvim zadovoljavajuća.

Ujutru je deda sa svojim ispisnicima, kako je voleo da ih zove, bio među prvima u redu za penziju. Bilo je to doba dana koji prvenstveno seća na vruć hleb u pekarskim gajbama.

Majka je sa jedne strane bila i sita i gladna. Sita pomenutog, lošeg položaja žena i gladna želje da o toj temi najzad i progovori, doduše pred slušaocima koji bi radije slušalio jedni druge kako srču belu pileću čorbu.

Dečak je zamišljano gledao u mačku koja je spavala na prozoru. Njima dvojici nije bilo do čorbe, ručka uopšte, a baška nisu bili zainteresovani da slušaju dedino srkanje i mljackanje.

A, u čekaonici se sanjalo. Brze slike su letele tako da je postojala izvesna mogućnost da će njihov let i brzina oboriti spavača sa stolice.

Nerviralo ga je njegovo urlikanje koje je lako mogao da ugasi činijom sa vodom. Umesto toga, urlikanje je gasio šutiranjem i udaranjem. I onda je jednog dana pas pokazao zube u pravom smislu te reči i ujeo je svog gospodara.

Vetar je zvučao poput teškog uzdisaja koji se može čuti oko postelje čoveka na umoru.

- Ove ružne stvari koje čujem iz televizora bar su mi obojene veselim bojama. - govorila bi baka svojoj mački Olgi.

Deca su u njenom rastrojstvu pronašli zabavu, pa im je kao ispit za hrabrost služila ova bolesna žena. Neko od mališana bi morao da joj priđe i da je nazove nekim pogrdnim imenom, a ona bi tada urlala i jurila novonastalog junošu u telu deteta.